Јелку чудо спасило од покоља Ханџар дивизије

13. Вафен-СС брдска (1. хрватска) Ханџар дивизија, у планинама, мај 1944. Фото Бундесархив / Waffen-SS, 13. Gebirgs-Div. „Handschar“

Јелка Васковић /удато Вуковић/ преживјела је покољ који су над члановима њене породице и осталим мјештанима починили припадници злогласне „Ханџар дивизије“. Чудом је остала жива у маси лешева и пет дана и ноћи правила се да је и сама мртва

БИЈЕЉИНА, 23. АПРИЛА /СРНА/ – Јелка Вуковић /дјевојачки Васковић/ чудом је преживјела маскр који су припадници злогласне „Ханџар дивизије“ починили 17. марта 1944. у селу Забрђе и засеоцима Бојанић, Васковић и Јелић.

Кобног 17. марта 1944. године у Забрђу је 13. СС „Ханџар дивизија“ и засеоцима Бојанић, Васковић и Јелић убила 214 људи.

 

Имала је непуних 14 година када је наишла 13. СС „Ханџар дивизија“. Упали су у село и одвело их под дрво, недалеко од куће. Било је укупно 40 страдалника.

Међу побијенима било је много дјеце, присјећа се бака Јелка. Најмлађе дијете имало је само шест мјесеци.

„Све су тај дан поубијали, сви су јаукали. А, они су прилазили и поново пуцали у оне који су преживјели“, сјећа се Јелка.

Одједном је настала тишина, каже она. Сви су били мртви, а она је лежала непомично и покрила лице шакама.

„Правила сам се да сам мртва, и тако пет дана и пет ноћи, нити сам пила нити сам јела, снијег је падао и отапао се, а ја се нисам помјерала“, свједочи Јелка за Срну.

Тај дан су јој убијени отац, мајка, три сестре и брат, а од ближе фамилије и стриц, стрина и рођак од двије године…

„Сестра и мајка су прве убијене – сестра је имала пет година, а брату је било 16, двије сестре су биле млађе од мене“, прича Јелка и наводи да од тада слави живот.

Када су убице почеле да закопавају тијела, видјели су да је Јелка жива. „Открили су ме и звали да буду сигурни да сам жива, а ја сам их молила да ме не убију“, причај Јелка о ужасу који је преживјела.

Није могла да устане, присјећа се и каже да су јој злотвори рекли да је неће убити, јер је то што је преживјела – чудо.

„Један њемачки официр је нарадио да ме не смију убити, иако је неки војник то хтио. Тај фицир му је рекао: `Ако ти убијеш њу, онда ћемо убити ми тебе`“, присјећа се Јелка Вуковић.

Сутрадан су је одвели кући, а потом у Челић… У једници „Зелени кадер“ хтјели су опет да је убију, отпуживали су је да су њени били у партизанима. Затим су је одвели у Брчко и болницу и рекли јој да ће је пребацити у Њемачку чим се излијечи.

Како каже Јелка, у болници није ни јела ни пила. Душанка, медицинска сестра из Магнојевића, одвела је код себе, а њемачки војници су дошла дан послије. Душанка их је замолила да је оставе и слагала им да јој је Јелка – родбина.

Послије је дошао Јелкин ујак Тешо Јелић и довео је поново у Забрђе. Јелка се удала са 18 година, а муж јој је био млађи годину дана. За све ове године није имала посла, није завршила школу и бавила се само земљорадњом.

Од 1945. године тражила је помоћ од тадашње државе, и све доказе о себи и свом страдању је приложила, али ништа није помогло.

Бака Јелка Вуковић данас слави живот уз четворо дјеце, двије кћерке и два сина, осам унучади, 14 праунучади и два чукунунучета. Живи са сином и снајом и, каже, сретна је и радује се животу.

Кобног 17. марта 1944. године у Забрђу је 13. СС „Ханџар дивизија“ и засеоцима Бојанић, Васковић и Јелић убила 214 људи.

До ове старице, о којој је мало ко знао, у свом истраживанњу о геноциду над Србима дошли су ученици Средње Техничке школе „Михајло Пупин“ из Бијељине.

Приредила: Зорица СИМЕУНОВИЋ