Милена Марковић | 20. јун 2015. 21:30 | Вечерње новости
Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају зулуме муслимана под командом Насера Орића (2): Славка Матић: На кућном прагу су ми 1992. године убили ћерке Гордану (24) и Снежану (26) и супруга Радивоја (55). Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живи, мили моји
ОВДЕ, на прагу, затекла сам Гордану. Најмлађе моје дете. Савијем се да је подигнем, а она мртва. Спустим је и не знам куда да кренем. Дозивам мужа… Другу кћерку. Гласа ниоткуд. Врата отворена, види се крв. Идем тим путем. У купатилу Снежана. Ћерко мила, вичем. Али, џаба. Ударам главом у довратник. Али џаба. После сам видела Радивоја. Непомичан под јабуком. А, та се јабука, под којом је убијен, осушила. Видиш, засадила сам другу.
Славка Матић, Бјеловац код Братунца, речи покидане у грлу, ударила киша и неки ветар. И хладно је. Чини се као да су овај сусрет и сећање на трагедију Матића призвали да и невреме, пре два дана, буде у потпуном сагласју са оним невременом у зиму деведесет друге. Тада су Славки војници под командом Насера Орића убили децу и мужа.
– Била сам у Братунцу, поранила да поспремим школу – говори, а све време стоји. – Гордана је тога дана (14. децембар) са Радивојем имала посла око куће и живине. Снежана се спремала на посао, када су с брда удариле те несреће и зло направиле. Нису само моју кућу у вечно црнило завиле. Нема куће у Бјеловцу да није било жртава.
Снежана Славке Матић имала је 26 година. Завршила вишу медицинску школу, смер за лаборанте. Добила је посао у бањи Губер. Није радила ни пола године… Гордана је дипломирала у средњој грађевинској. Надала се сталном запослењу. Радивоје је више од две деценије радио у руднику „Сасе“. У руднику је и пензионисан, још пре почетка сукоба у БиХ.
ЈА САМ ИХ МРТВЕ ПОКУПИО
– СЛАВКИ сам помагао да тела деце и мужа покупи по кући и дворишту. И достојно их сахрани. Ја сам их мртве покупио – каже нам Крсто Ранчић (на слици) из Бјеловца. – То ми није било први пут. А, у мени је, као у гробници, остало шта сам све видео, какве унакажене српске жртве у Бјеловцу. Зашто сам то закључао у себе? Зато што желим да и њима и њиховим живима сачувам достојанство.
– Рука му је страдала у руднику, пензионисан је као инвалид рада – каже Славка. – Тако није ни могао да буде војни обвезник. Нико га није ни позивао. Тако… Никоме никада нисмо ни зло помислили, а камоли учинили. И, питам се: зашто су ми побили децу и мужа? И, питам се: зашто сам ја остала? Зашто, да никог више немам. Ни живота немам. Јер, ово што човек живи, као ја што живим, и није живот. То је да се вучеш као пребијен. Желиш да умреш, а назор не можеш.
Повија се млада јабука под ветром. Подрхтавају младице од додира руке. Ни биљке овде више не верују.
– Не знам да ли је тежа ноћ или је теже јутро – каже Славка Матић. – Причам с фотографијама. Како би било да сте ми живи, мили моји. Како би било? И стално ми је пред очима то што сам затекла. Снежана је, јасно ми је, погођена кад и Гордана, на вратима куће. Па се вукла до купатила. Ту су је стигли и пуцали јој у главу. Зашто, питам се.
Око нас, док Славка враћа слике ужаса, у дворишту породичне куће Матића играју се јагањци.
– Занимам се, помало, лакше ми је. А све ми се чини да ме ови јагањци више разумеју, него… Да је среће, да ми се по дворишту играју унуци.
Прича нам, после, да је сведочила у Хагу у поступку против Орића. А, недавно, и као сведок одбране на суђењу генералу Младићу.
– Говорила сам и као мајка и као човек који још има мало наде да ће неко, некад одговарати за моју мртву децу и мужа. Нисам од оних који кажу: све је то, Славка без везе… Сведочење, доказивање, без везе. Ја још верујем, макар и после мене, да ће неко ову нашу неправду до неба, да исправи. Зато сам ишла да сведочим. Зато немам страх да о свему јавно говорим. И, кажем вам, сведочићу док сам жива. А, можда сам због тога и жива.
БОЛ МАЈКЕ
СВАКО има право да своје жртве оплакује. Али нема право да их преувеличава, а туђе да унижава. Бол сваке мајке, била она Српкиња, Бошњакиња, Хрватица, исти је. Али ја се не мирим и не пристајем да било ко и било каква резолуција моју, у рођеној кући убијену децу, скрнави. И да каже: то није био злочин.
Сутра: Ни да преболимо, ни да опростимо