НА ЛИЦУ МЕСТА Судију Илића свирепо убијали

Милена Марковић | 22. јун 2015. 22:00 | Вечерње новости

Владо Илић, син убијеног судије Слободана Илића из Сребренице Фото: Вечерње новости

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављају злочине под командом Насера Орића(4). Син Владо: Желим да убицу мога оца стигне заслужена казна

Кад смо ону екипу заробљених Срба из затвора поново повели према Залазју и кад је почело клање, мени је допао Слободан Илић. Попео сам му се на прса… гледао је у мене и није проговорио ни речи. Извадио сам бајонет и директно га ударио у једно око, па провртео. Није ни запомагао. После сам ударио у друго око… Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено, тада сам се први пут уплашио, па сам га одмах преклао“.

Ово „исповедање“ Насера Орића записао је у својој књизи Планирани хаос, Ибран Мустафић, један од кључних људи током рата у Сребреници. Мустафић све време тврди да му је Орић то лично посведочио, и да ће он против Орића да сведочи, „уколико до тога дође, а он буде позван“.

Са овим Мустафићевим записом о ужасу идемо у Бијељину, у сусрет Влади Илићу, сину убијеног сребреничког судије Слободана Илића.

Ко ће пред овим младим човеком да понови сведочење о страдању оца? Да ли ће да пристане на разговор или је тек пристао на сусрет. Био је Влада Илић храбрији од нас.

– Пристајем и да ме сликате. Нека се види кога је мој отац имао. И, ако ме питате да ли верујем да је на најсвирепији начин убијен… Верујем. И, ако ме питате, ко га је убио, верујем да је то чинио онај у кога је Мустафић упро прстом.

Верујем, јер је и обдукција, обављена у Тузли, потврдила оштећења лобање која нису од метка. Али, то све да вам поновим, што је Мустафић написао, разумећете… немам снаге. Чак нисам ни његов интервју, недавно, могао да читам. Новине сам купио и однео мајци. Тражила је да их донесем.

НЕ УМЕМ ДА МРЗИМ

Ни сад, после свега кроз шта смо прошли и пролазимо, ја не осећам мржњу ни према коме. Не умем да мрзим. Мислим да се мржња носи у корену. Подстиче у породици. Мене су родитељи неговали и учили љубави и поштовању, и не жалим што сам тако васпитан. Али знам шта је достојанство и да је важно да га и у највећој муци сачувам. Ја осећам само бол и неправду.

Судија Слободан Илић из Сребренице имао је 46 година када је убијен на Залазју, на Петровдан 1992. године. Од тада, па наредне две деценије, његова породица, супруга Јелица и синови Владо и Аца ништа о њему нису знали.

– До краја рата, још смо се и надали, доћи ће, наћи ћемо га, размениће га – говори Владо Илић. – Како је време одмицало, тако је и нада измицала. После смо почели сами да трагамо. Да му тело нађемо. Да га достојно сахранимо. Ви, молим вас не замерите, али не можете ни да наслутите кроз шта смо све пролазили за тих двадесет година.

Неко каже да зна… да је сигурно тамо и тамо… Други траже новац да нас доведу до места на коме ћемо га наћи… А, тек, ово Мустафићево сведочење. Замислите патњу да ту слику носимо у себи, а да за злочинца казне нема. Или је, засад, нема.

Илићи су рођени Сребреничани. Слободан је био судија у Сребреници, па председник овдашњег суда. Његова супруга Јелица, учитељица. Обоје, угледни и поштовани људи. Слободан, говоре о њему Срби из Сребренице, био је судија старог кова. Закон му је и партија, и нација, и вера. Учитељица Јелица никад ђаке није делила. Знање је било мера којом је мерила генерације и генерације сребреничке деце. Владо се сећа: „Нисмо имали непријатеља, нити смо коме бити непријатељи, за нас је увек важно какав си човек, а неважно коме народу припадаш и коме се богу молиш, свако је у нашу кућу добродошао, ко је доброту носио“.

– До половине јуна 1992. моји родитељи и брат, од мене млађи три године, живели су у Сребреници. Замислите: до половине јуна! Готово да су последњи, међу Србима, изашли из града. Заправо, тата је последњи изашао… Био сам прва година економије у Београду, завршена предавања и ја се јављам родитељима да ћу кући, да тамо спремам испите. Збунио сам се кад су ми одговорили: не иди, остани тамо, овде нема никог. Како нема, питам. Чуо сам оца: тако, нема… остани тамо.

ЗНАЈУ ЧИЈИ САМ СИН

И данас сам остао у коректним односима са факултетским друговима, Бошњацима. Видимо се понекад у Сарајеву, дођу и они овде. Све су то, да кажем, градска деца. Они знају чији сам син. Али ме ништа не питају. Ја им ништа не причам. Нису они мени ништа ни криви ни дужни, нити је цео њихов народ, као што није ни мој народ, колективно одговоран за ово што нам се догађало. Злочинци имају име, њихове жртве вапе да их стигне заслужена казна.

 

Неколико дана касније, Братунац…

– Вукло ме да кренем кући, а у Братунцу затичем родитеље и брата. Без ичега. Без иједне фотографије, без иједне књиге, а имали смо библиотеку… Без гардеробе, хране. Кажу: ништа нисмо понели, брзо ће ово проћи, вратићемо се. Братунац пун нашег народа из Сребренице. Све што је могло утекло је. А опет стижу вести: ко је остао… остао је заувек. Тако је и било.

Крај јуна, Братунац…

– Напунио сам 19 година, а кренуло лудило. Зрео сам већ човек, озбиљно разговорам са оцем. Задовољан је што ми се допада економија, а негде жали што нисам, ипак, уписао права. Кад се вратимо у Сребреницу, говори ми, можеш некад да отвориш и адвокатску канцеларију, али ни економија није лоша. Прича ми да су га звали у састав ратног суда. Одбио је. Био је препоштен за такав посао. Одлучио се да иде у Залазје. „Имам пријатеље, тамо, сиротиња је то, биће им лакше кад сам међу њима. Ти се држи, као и досад, учи, гледај мајку и брата“. Поновио ми је: брзо ће ово проћи, ко је луд да данас губи главу у рату“. То су његове последње речи.

Две деценије касније…

– Оженио сам се, имам већ двоје деце. Лакше ми је уз децу и супругу. Уз њих потискујем патњу за оцем. Неко каже: свако дете има право да о свом родитељу говори све најбоље. Али мој отац је, стварно, био једна истинска људска громада… Потискујем патњу, али кад видим мајку како вене и савија се, болује, поново ме притисну сећања. И, питања: где ли је Боже мој, како је могуће да нико не зна где су га укопали. Јесу ли га укопали, или… на шта све нисам помишљао. Не могу то ни да изговорим…

Онда су нам јавили: пронашли смо га са још осморицом мештана Залазја на депонији код Сребренице, под џаковима смећа и земље. Обдукција је потврдила идентитет. Сахранили смо га на гробљу у Братунцу. Сад, барем, знамо где је гроб. И знамо где да му запалимо свећу. Је ли лакше? Ни сам не знам.

Ових дана у Бијељини…

Не могу да се ослободим сведочења о ужасном очевом страдању. Прошле су 23 године, а као да је јуче било. Преиспитујем се да ли сам ја могао нешто да променим? Да ли смо могли? Можда јесам и могао када ми је говорио да га зову у Шабац, да га зову у Војводину…Био је познат и признат, као правник. А да ли би ме послушао да оде? Не знам… Знам да бих ја своје дете послушао… Не могу да се вратим ни у детињство.

Не могу да вратим сећање, без и једне успомене. Ниједне заједничке фотографије. Негде је била једна његова сличица, ваљда са возачке дозволе… Чини ми се као да сам рођен са 19 година. Све што смо имали пре изгона из Сребренице, опљачкано је, запаљено. Не могу више ни да одем тамо. Не желим. Само желим да злочинца стигне заслужена казна. Ето то желим. И то тражим.

Сутра: Залазје сведочи и опомиње