Пљачка српске имовине и дискриминација

Гробница и капела Видовданских јунака, Сарајево. Изглед после 2. светског рата обновљене капеле коју су хрватске и муслиманске усташе разориле за време окупације. Фото: интернет, Panoramino

Усташе су намјеравале и да из капеле Видовданских хероја на православном гробљу у сарајевском насељу Кошево изваде ковчеге чланова Принципове Младе Босне… Православни су морали да носе плаву траку са словом „П“ исписаним латиницом

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 24. АПРИЛА /СРНА/ – Сви затвореници у логору морали су да раде врло тешке и напорне физичке послове, а неки су радили нову улицу кроз Цапраг која је, још недовршена, названа „поповска улица“.

Други су копали јаме за бетонске диреке, довлачили их, посађивали и ограђивали жицом, трећи су крчили трње и коров на једном великом војном вјежбалишту, четврти прекопавали и чистили јаме.

То је био рад изван логорског круга, рад на који су свештеници ишли носећи потребни алат, крампе, лопате, сјекирице, виле, а у пратњи наоружаних усташа.

Рад унутра, у кругу, био је још већи и разгранатији – ношење дрва, прање казана, чишћење клозета… Рад је био за све обавезан. Од рада нису били поштеђени ни најстарији свештеници.

Усташе су посебно задовољство осјећале када су гледале старе свештенике под теретом присилнога рада.

Свака, и најмања, непослушност и прекршај у логору, ако би то усташе тако схватиле, често су строго кажњавани затвором и вјешањем на дирек, који је био у кругу.

„Морално понижени и физички изнурени, материјално исцрпљени, ми смо из ових логора којих је било још на неколико мјеста – Копривници, Пожеги, Госпићу, након мјесец или два дана, транспорт по транспорт, пребацивани у Србију.

Наша мјеста попуњавали су новим транспортима наших сапатника, који су пролазили кроз све те наше Сциле и Харибде“, свједочио је протојереј Брежанчић.

Свештеник Билинац указује на чињеницу да су усташе, осим убистава и протјеривања православних свештеника и њихових породица, многе цркве по НДХ оскрнавили, а неке потпуно порушили.

Наводи да су на Палама извадили јужна улазна врата, унијели их и бацили на часну трапезу, поразбијали све ствари на трапези. У Горажду су цркву затворили и нису дали да се у њој служи.

У Саборној цркви у Сарајеву, док су радници у великој куполи постављали стакла, која су бомбардовањем била поразбијана, упале су усташе и пуцале у куполу, на раднике, псујући им „влашку мајку“.

Провалили су кроз Царске двери у олтар. Пошто у олтару нису ништа нашли, јер је након бомбардовања црква била испражњена, узели су само преостале кожне футроле и неколико пешкира.

Спаљене су све књиге и матице парохијске управе, а станови сарајевских свештеника, који су били запечаћени, отварани су и испражњивани. Приватне библиотеке свештеника спаљене су, а сав кућни инвентар са свим стварима и намјештајем продат на јавној лицитацији.

Усташе су намјеравале и да из капеле Видовданских хероја на православном гробљу у сарајевском насељу Кошево изваде ковчеге чланова Принципове Младе Босне.

Повели су групу радника Јевреја, а кад су видјели да је у капели гробница бетонски заливена, пошли су да донесу динамит, да минирају капелу и гробницу. То је спријечено интервенцијом код банског повјереника.

Секретар Црквене општине у Сарајеву протођакон Алекса Старчевић у извјештају Комисији Светог архијерејског синода наводи да су одмах по прогласу НДХ у Сарајево и друга мјеста у НДХ дошле усташе и почеле са прогоном и убијањем Срба.

Под изговором да траже оружје упадали су у српске куће, углавном ноћу, вршили претресе, одузимали новац и вриједности, одводили појединце или читаве породице у затвор.

Масовном затварању Срба много су допринијели поједини муслимани који су стално денунцирали да Срби крију оружје и четнике.

У српске куће, за које би муслимани рекли усташама да се у њима крију четници, упадале би, осим усташа, групе лица муслиманске националности које су пљачкале шта год би у кући вредније опазили.

За то вријеме усташе су терорисале укућане да би им казали гдје су сакрили четнике, иако четника ту уопште није било.

Одмах по доласку, усташе су наредиле да се сви натписи ћирилицом на радњама, кућама и уличним зидовима одстране или премажу. У свим надлештвима, као и у приватној употреби, строго је забрањена употреба ћирилице.

Срби су проглашени подређеним грађанима и с њима се строжије поступало него са Јеврејима. Православни су морали да носе плаву траку са словом „П“ исписаним латиницом.

У Сарајеву и осталим мјестима скоро све српске радње преузели су муслимани и мањим дијелом Хрвати. Наређењем монополске управе свим Србима су одузете трафике и предате муслиманима и Хрватима. Из свих државних и самоуправних надлештава отпуштени су сви Срби чиновници.

У свим овим догађањима значајну улогу имао је сарајевски надбискуп Иван Шарић, који је давао инструкције повјеренику банске управе римокатоличком свештенику Божидару Брали.

Билинац подсјећа и на чињеницу да је Павелић покушао да оснује такозвану „Хрватску православну цркву“, на челу са руским емигрантом епископом Гермогеном /Максимовим/ и да је чак за „сарајевског митрополита“ био постављен проблематични Спиридон Мифка, по рођењу католик.

Приредио: Невенко ЕРИЋ