Политика, 22.2.2016, Страдања Карловчана у Великом рату

Сремски Карловци Фото: Политика / М. Мијушковић

Мало познате детаље: некажњене злочине, интернацију, пљачку материјалног и културног богатства, али и хуманост српског живља, открива мр Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима

Због злочина почињених над српским становништвом у Сремским Карловцима у Првом светском рату нико од представника аустроугарских власти није одговарао. Артур Валка, који је за време рата био шеф полиције и истакао се „као највећи мучитељ и злотвор српског становништва”, у Загребу је именован за владиног перовођу и унапређен у осми платни разред. Валка је 126 најугледнијих Срба без оправданог разлога послао у интернацију у Арад, Сомбор, Копривницу, Осек, Тураљ… Својим лажним сведочењем проузроковао је да су два сина адвоката Косте Николића стрељани, а трећи осуђен на 15 година робије у Лепоглави, где је добио туберкулозу и по ослобођењу умро.

Шта је било с Карловцима у Великом рату?

Као што је у њима први пут упаљена искра нововековне српске културе, тако се ту осетио и покушај Хабзбуршке монархије да угаси не само српску духовност, већ и српску свест, јер су Карловчани били одушевљени за уједињење српства. Слања у логоре, мучења и убиства, пљачка српског културног блага, оповргава сентиментално величање Аустроугарске као трпељиве и благе мултикултурне заједнице, сматра историчар др Предраг Ј. Марковић, а на одговоран задатак да то истражи одважио се мр Жарко Димић, директор Архива САНУ у Сремским Карловцима, аутор књиге „Сремски Карловци у Великом рату 1914–1918“.

У Архиву је остало сачувано да је народни посланик Милан Недељковић, који је на својој кожи осетио Валкине методе, у скупштини нове државе 16. јуна 1922. године поставио питање министру унутрашњих послова и упозорио га да је овој полицајац затворио Српску читаоницу и забранио друштво Српског сокола, па је сав њихов иметак самовласно распродао и ником рачун није положио. Повереник аустроугарске владе пред ослобођење је напустио Карловце, али је при одласку, да би сакрио трагове својих зала, уништио целокупну полицијску архиву. Посланик Недељковић одговор на постављено питање никад није добио.

„Кад је српска војска почела гонити поражену Поћорекову армију и прешла у Срем, аустроугарске власти су 12. септембра 1914. извршиле насилну евакуацију Карловаца. Сав народ, њих око 2.500 душа, пребачени су теретним лађама у Ковиљ, где су под стражама држани у две гостионице. Војници су злостављали појединце: проту Јована Јеремића пљували су и вукли за браду… Међу интернирцима био је и архимандрит манастира Гргетег Данило Пантелић. Сутрадан су војне власти одвојиле хрватско становништво и смесиле га по околним кућама, а Срби су стражарно спроведени најпре у Темерин, потом у Србобран, па у Фекетић, Мали Иђош, Чантавир и Бачку Тополу”, наводи Димић.

После 12 дана „подобни” Карловчани враћени су у своје домове, а „сумњиви” су интернирани у Арад и друга места. Срби су куће нашли испретуране и опљачкане. У току рата скинута су и звона са свих православних храмова, па чак и с патријаршијске цркве, највеће, међу мештанима названо „бимба”. Звоно је разбијено и однесено у деловима у неку од ливница за израду оружја.

„У Карловцима су накратко, средином октобра 1916, били смештени ратни извештачи из Аустроугарске, Немачке, Белгије и Холандије. Највећи број од укупно ’45 известитеља и 30 момака и три аутомобила’, био је расподељен по ’квартирима’ код карловачких домаћина. Први на списку мајор Роланд, шеф ’Стана ратних известитеља’, новинар Радо и фотограф Ревец, били су смештени у Патријаршијски двор”, открива Димић.

Уз све своје невоље, Карловчани су имали снаге да помогну и другима – вино и риба омогућили су им лакше опстајање од осталих делова Двојне монархије који су све више гладовали – па се под старањем овдашњег Одбора Срба у мају 1918. налазило 116 деце српско-православне вере из Босне и Херцеговине, од којих седморо старости испод седам година, а 49 изнад 13 година. За децу школског узраста која су знала да читају и пишу организовано је похађање Српске вероисповедне школе.

„Као добровољци, у српској војсци борило се 40 Карловчана – 37 православних Срба и тројица римокатолика Хрвата. Шесторица су погинули: Стеван Влајков, Милан Дејановић, Јован Ковачевић, Тоша Станковић и рођена браћа Богдан и Петар, синови Милана Поповића. Највећи број Карловчана ступио је у добровољачке јединице после предаје руској армији. Требало би објавити, ако их има у аустријским или мађарским архивама, и спискове погинулих и несталих суграђана у аустроугарској војсци. То би употпунило слику о пострадалом становништву током Великог рата”, каже Жарко Димић.

Сремски Карловци ослобођени су 8. новембра 1918. године. Те јесени овде је радила ратна болница, чији је управник био проф. Коста Петровић. Не дочекавши да види своје најрођеније, ратним страхотама у њој подлегао је 21 српски војник. Већина је сахрањена на Доњем гробљу, где им је подигнут велики заједнички споменик, а осим тога, на свакој хумци постоји и мали нагробни камен.

Мирољуб Мијушковић