Политика, 5.2.2019, Салих Селимовић: Светли примери заједничког живота

Пештер, илустрација Фото: Википедија

Цењена „Политика”, као и увек, објављује веома вредне текстове из разних области и у разним рубрикама, па и у рубрици Погледи. Тако је недавно објавила афирмативан чланак о познатом тузланском муфтији Шевкету Курту из пера Димитрија Буквића. Бавећи се истраживањима на простору Старе Рашке, а и шире, забележио сам низ сличних примера сарадње и међусобне заштите муслимана и православних из даље и ближе прошлости. Представићу неколико карактеристичних случајева.

Када је букнуо Први српски устанак 1804. године из Сјенице је отишао да се прикључи Карађорђу Хаџи Продан Глигоријевић са своја два брата. Кроз Сјеницу је из Истанбула тада на путу за Сарајево пролазио са пратњом заменик (ћехаја) босанског везира. За време кратког задржавања њему је речено за Хаџи Продана и његову браћу. Ћехаја је наредио да се ухапси Хаџи Проданова породица и спроведе у Травник, тадашње седиште босанских везира. Феудални господар и командант сјеничког подручја Хаџи Мустај-бег Чавић успео је великим новцем да подмити војнике да се Хаџи Проданова породица ослободи и пребаци на слободну територију. Када је Карађорђе 1809. године ослободио Сјеницу у његово заробљеништво су пали син и снаха Хаџи Мустај-бега Чавића, за чије се ослобађање могао добити велики откуп. Тада Хаџи Продан, већ славан Карађорђев војвода, затражи од Карађорђа да му поклони Мустај-беговог сина и снаху, објаснивши вожду шта је за његову породицу учинио Мустај-бег, као прави комшија и друг из детињства. Тада је Карађорђе наредио да се ослободе, рекавши Хаџи Продану: „Поклањам ти их када си такав човек и јунак”.

Командант 2. Златарског корпуса ЈВуО капетан Вук Калаитовић Калаит није дозволио да у Новој Вароши његови војници убију ниједног муслимана. Никада није напао суседно подручје Кладнице од осам села насељених муслиманима, нити је неко од њих био убијен од стране његових бораца. Када је Озна 1945. године лоцирала капетана Калаита у Кладници блокирала је са јединицама Кноја цело подручје настојећи да га ухвате или ликвидирају. Муслимани капетана Калаита стрпају у сламу натоварену на воловска кола и провуку га на безбедно место. Њих нико није контролисао, не верујући да би муслимани спасавали четничког команданта.

На Пештери у селу Ђерекаре муслимани су чували православне Србе из Сувог Дола за време Другог светског рата. Командант муслиманске милиције тог дела Пештери био је капетан Иљаз Куртовић. Он није дозвољавао дивљање банди на свом подручју и онемогућавао је злочине онолико колико је то тада објективно било могуће.

У селу Жабрену на Пештери муслимани су чували неколико православних Равића од муслиманских банди. Ипак их је открио вођа једне такве банде Дрешевић и хтео да их побије. Муслимани Гицићи стали су са пушкама испред њих, спремни да оружјем и својим животима заштите Равиће. Када је Дрешевић видео ту одлучност Гицића морао је да одустане од намераваног злочина.

Војвода Божо Јаворски из моравичког краја намеравао је 1941. године да нападне муслиманску Кладницу у Сјеничком срезу. Одсео је код Корићанаца у суседном селу Љепојевићима и рекао им да иду у Кладницу да побију „Турке”. Корићанци и други Љепојевићани спречили су га у томе са образложењем да на комшије и пријатеље никада неће ударити нити другом дозволити. На злочин спреман Божо Јаворски морао је да одустане.

Из новог трагичног грађанског рата у Босни и Херцеговини поменућу само два карактеристична случаја која се такође не би смела заборавити. У околини Дервенте све време рата 1992–1995. године постојала је војна јединица „Меша Селимовић”, у чијем је борачком саставу била велика већина муслимана добровољаца. Њен први командант био је капетан, касније потпуковник, Исмет Ђухерић. После Ђухерића јединицом је командовао потпуковник Нусрет Диздаревић. Ова војна формација успешно је бранила и сачувала и муслиманско и српско православно становништво у зони своје одговорности.

Пажњу заслужује и случај капетана Амира Река из околине Горажда. Једна одметнута банда починила је у његовом селу велики злочин у којем је страдала и породица капетана Река. Реко је добио задатак да разоружа и онемогући отпор мештана у једном селу, с претпоставком да ће се он крваво иживљавати над недужним цивилима. А људи су само бранили своје домове и сопствене животе. Капетан Амир Рако знао је да ти људи нису учествовали у убиству његове породице. Зато је мештанима гарантовао животе и дозволио им да се слободно евакуишу на безбедну локацију.

На крају, као најновији пример витештва и хуманости, помињем и гест генерала Винка Пандуровића, који је у данима сребреничке трагедије омогућио да се велики број муслиманских бораца 28. дивизије спасе извлачењем са тог подручја. Треба поменути и одлуку руководства општине Братунац које није дозволило стрељање војних заробљеника на својој територији.

Поштени и добронамерни људи баш у тешким временима и ситуацијама и те како се штите и помажу. И то је доказ да није све тако црно и да можемо и морамо да живимо заједно. То нам је једини прави пут и спас.