Политика, 5. 5. 2023, СВЕТИЊЕ ИЗ ПЕПЕЛА: Чували стоку крај иконостаса

Изглед манастира 1946. године Фото: Политика из књиге о В. Ремети

Манастир Велика Ремета на Фрушкој гори, задужбина краља Драгутина, у својој бурној прошлости доживео је голготу, велика страдања и разарања, а данас је храм за пример

Можете ли да замислите како је, у олтару, крај иконостаса, неко направио обор за стоку!

Несхватљиво, а тачно. Догодило се то Великој Ремети, једном од 16 фрушкогорских манастира, за време оба светска рата, али и у годинама после ослобођења. Наравно, није он једини прошао голготу, али је, као и многи, толико рушен и паљен да је од појединих његових делова остао само пепео.

О страдањима ове светиње се, углавном, знало у црквеним круговима и на простору Фрушке горе, а онда је професор Душко М. Ковачевић о манастиру објавио књигу, после које више није било ни тајне, ни недоумице: храм је у својој историји имао многе туробне године, препуне разарања, да би данас био за пример по броју оних који га посећују.

Таман кад се увелико спремала његова обнова, избио је Први светски рат. Све је заустављено, сви планови су пали у воду, монаси су хапшени, одведени као таоци или су морали у војну службу. Најзад, 26. септембра 1914. године храм је званично затворен, а братство исељено.

Опљачкали гроб епископа

„По завршетку рата, јеромонах из беочинског манастира Мелентије Бабић постављен је за управитеља Велике Ремете. Једно време је, осим њега, игуман био и јеромонах Висарион. Срећом, лепо су се слагали”, записао је аутор књиге. У годинама пред Други светски рат нису предузимани значајнији радови, јер је манастир био у добром стању. Али кад су ратни бубњеви Независне Државе Хрватске стигли и до ових простора, на удару усташа нашла се и Велика Ремета. Дошло је ратно време, сви су морали да се повинују наредбама Анте Павелића. Манастири и све што се у њима чувало били су први на удару.

У пролеће 1943. партизани су протерали усташе из манастира. У току борбе изгорео је део кровне конструкције над црквом, спаљен иконостас, унутрашњост цркве демолирана, а конак опустошен. Жељан да провери црне вести које су до њега стизале, предратни игуман Мелентије је марта 1945. дошао да види у каквом је стању манастир. Нажалост, ни нова власт му није дозволила да преузме манастирску имовину. Образложење народноослободилачког одбора из Крушедола било је кратко: „Не желимо да примимо ни калуђера у манастир, ни свештеника у село.” На крају, неизбежна парола: „Смрт фашизму – слобода народу!”

Став нових власти према цркви и њеној имовини, па дакле и према манастирима био је опште познат. Тек 1949. године рушевине Велике Ремете стављене су под заштиту државе.

Званично заштићен, а у стварности је све изгледало другачије. Без обзира на то што је манастирски комплекс био у рушевинама, задруга у Иригу је од просторија цркве, дворишта и конака направила обор за стоку!

Ређале су се и друге невоље. Кажњеници који су 1948. године радили на изградњи „партизанског пута” смештени су у манастиру. У којим условима су живели само су њихове душе знале. А тек понашање милиционера који су их чували. Да човек не поверује докле је сезало њихово лудило: ископали су гроб епископа Стевана Метохијца, тражећи злато. С моштију су узели панагију, крст и прстен.

Унутрашњост цркве била је пуна прљавштине и разних отпадака, јер је остављена да пропада. Конаци су оспособљени 1951. године, али се у њих уселило дечје одмаралиште. Мештани околних фрушкогорских села крстили су се, што народ каже, левом и десном руком. Ипак, власт је морала да се слуша.

Дошли бољи дани

Успеле су некако црквене власти да се тек 1971. ратосиљају дечјег одмаралишта чије је седиште било у Земуну и да цео комплекс припадне ономе коме заиста треба. Монашки живот у манастиру обновљен је доласком јеромонаха Данила Здравковића који је, између осталог, оставио и следећи писани траг: „Усташе су манастир опљачкале и запалиле. Тако опљачкан, у послератно време је држава о њему слабо бринула и помагала. Тек кад је истекао уговор о дечјем одмаралишту, почео сам да радим с народом и успео сам да манастир обновим.”

Пре више од три деценије, игуман Данило је потписнику ових редова приповедао о невољама с којима се, заједно с монаштвом, суочавао готово свакодневно: „Народ је помагао колико је могао, доносећи нам најчешће купус, кромпир и лук да бисмо преживели. Услови становања такође су били тешки, али смо некако успели да опстанемо, да сачувамо светињу, а и народ је полако почео да јој се враћа.” Кад је Данило почео да побољева, стигао је јеромонах Стефан.

За манастир су дошли бољи дани, јер је нови игуман показао агилност, вредноћу и велику жељу да, уз помоћ добрих људи и оданих верника, што пре обнови светињу. Тако је уређена гостопримница на улазу у манастирски комплекс, нова капела на извору Убавац, западно крило конака… Иконостас је највеће страдање претрпео 1941, а део опљачканог блага је, по налогу Светог синода, из Загреба враћен 1946. године.

Икона Богородице с пророцима и престона икона Исуса Христа данас су највеће манастирске реликвије. На месту порушеног, декоративног кубета изграђено је ново, док су конаци и преостали део манастирског комплекса обнављани у више фаза.

Данас је то храм за понос који посећује велики број људи. На платоу испред манастира својевремено су одржавани сусрети Топличана, Јабланичана, Косаоничана и Пусторечана за које је најзаслужнији био новосадски привредник Миломир Миша Марковић. Нажалост, одавно није међу нама. Недељом и о великим празницима манастир је пун верника и туриста. Долазе из свих крајева земље, из Републике Српске, иностранства…

Оно по чему се храм издваја од осталих на Фрушкој гори јесте његов звоник. После оног у Крушедолу, који је најстарији, овај у Ремети са 38,6 метара је највиши. Као осмоспратница.

Тврди се да је храм у првој половини 14. века подигао краљ Драгутин. Први сигуран писани извор о његовом постојању је из времена владавине султана Сулејмана, око 1541. године. Ходочасници с радошћу посећују ову светињу где их, осим лепе природе, дочекује реплика Витлејемске пећине и водопад.

Много невоља и нанетог зла је преко својих зидина и одаја превалио овај фрушкогорски манастир. Рушен и паљен, обнављан, па поново уништаван, данас је извор духовности и место где верници траже мир, пре свега у разговору с монаштвом, али и међу његовим одајама, фрескама, иконама. Ништа лепше и пријатније за сваког ко га походи.

Извор лековите воде

Надомак манастира је извор Убавац посвећен Светом Димитрију. Народ сматра да је његова вода лековита и да помаже болесним очима. До извора се стиже путем који почиње на првој великој раскрсници у подножју села. Према легенди, пролазећи овуда Свети Димитрије је застао да се одмори. Исцрпљен од пута, помолио се да пронађе неки извор с водом. Жеља му се испунила, јер је у близини зажуборила вода. Својевремено су је Словенци испитивали и утврдили да је веома квалитетна: садржи 22 хемијска елемента и минерала.

Браћа ктитори

Браћа Андрија и Јаков Андрејевић ктитори су звоника у Великој Ремети. Чим је 1734. постао администратор карловачког властелинства, Андрија је учествовао у одбрани народних и црквених интереса. Поуздано се зна да у политичком животу српског народа, од 1730. до 1770. године, није било ниједног важнијег догађаја у којем он није учествовао. У Сремским Карловцима браћа су саградила велику и лепу кућу, дело тада најбољег домаћег градитеља Косте Змејановића.

Пребегли и донели иконе

Монаси манастира Раковица су 1739. пребегли у Срем, при крају Аустро-турског рата. С дозволом патријарха Арсенија Четвртог, калуђери, заједно с игуманом Михаилом, сместили су се у Велику Ремету, доносећи и неколико икона које су 1687. године сликали руски иконописци. У њиховом пртљагу били су одежда, део библиотеке и грамата руског императора Петра Великог.

Мирослав Стефановић