Политика, 6. 5. 2023, Никола Милованчев: Земунски логор није се налазио у окупираној Србији, већ на територији НДХ

Предратни изглед Сајмишта. Хрватска је током 2. светског рата и окупације Србије ту организовала логор Семлин и предала немачкој управи Фото: Архива

Као Земунцу, добро ми је позната земунска историја, посебно она 20. века, између осталог и непобитна чињеница да се од априла 1941. Земун налазио изван састава окупиране Србије, па самим тим ни земунски логор није био на територији Србије. То потврђује и енциклопедијска јединица ’концентрацијски логори’ Хрватске енциклопедије, коју издаје Лексикографски завод ’Мирослав Крлежа’ у Загребу

У Политици од 22. априла 2023. пренесена је агенцијска вест под насловом „Данас се у Србији обележава Дан сећања на жртве Холокауста”, у којој је између осталог записано: „Национални Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава нацизма и фашизма у Другом светском рату биће обележен на Старом сајмишту, месту најзлогласнијег нацистичког логора на територији окупиране Србије…„. Иако се ова вест позива на саопштење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, увидом у интегрални текст министарства, може се утврдити да цитирани пасус не постоји у саопштењу министарства, и да је плод слободне интерпретације. Ради читалаца „Политике” (посебно млађих), потребно је саопштити истину: земунски логор (1941–1944) није се налазио на подручју окупиране Србије.

Као Земунцу, чији део корена у Земуну сеже у средину 18. века (Илићи из Малишева на Косову, дошли су овде око 1750), добро ми је позната земунска историја, посебно она 20. века, између осталог и непобитна чињеница да се од априла 1941. Земун налазио изван састава окупиране Србије, па самим тим ни земунски логор није био на територији Србије. То потврђује нпр. и енциклопедијска јединица „концентрацијски логори” Хрватске енциклопедије коју издаје Лексикографски завод „Мирослав Крлежа” у Загребу.

У поглављу „Концентрацијски логори у Хрватској” записано је: „Када су силе Осовине у травњу (априлу – напомена Н. М) 1941. освојиле Краљевину Југославију, њемачке, талијанске и усташке власти основале су на подручју НДХ бројне концентрацијске логоре. Највећи њемачки концентрацијски логор био је Сајмиште (њемачки Јуденлагер Семлин) у Земуну…”

Историјска чињеница је да се граница Независне Државе Хрватске (НДХ) налазила на Сави, на средини савског моста, и да се није лако прелазила. Једини изузетак су чинили осиони нацисти (гестаповци, есесовци, припадници Вермахта), који су могли да раде шта желе, па и да са собом воде затворенике на једну или другу страну; прве затворенике земунског логора, Јевреје, су на пример хапсили од Београда па на подручју све до Косовске Митровице, возили на земунску страну и затим убијали (претежно у камиону душегупки), а затим сахрањивали у Јајинцима. У току децембра 1941, у логор је доведено и око 500 Рома.

Иначе, одлука о оснивању логора „Земун”, смештеног на Старом сајмишту, донесена је октобра 1941, а он је успостављен договором између власти НДХ и Немачке; контакт је ишао преко Министарства иностраних послова у Берлину. Услов НДХ постављен Рајху је био да у логору не буде српских стражара, и тај услов усташа су нацисти поштовали. После геноцида над Јеврејима затвореним у јеврејском логору „Земун”, он је укинут, а од маја 1942. је успостављен на истом месту „Прихватни логор Земун”, у који су довођени људи највише са подручја НДХ, али и из Србије, у највећем броју Срби. Процене о броју логораша у периоду од маја 1942. па до 17. маја 1944, када су нацисти предали логор на управљање полицијским снагама НДХ, су различите и крећу се од око 30.000 до око 80.000 – 90.000 људи.

Велика је срећа, да је градска анкетна комисија за утврђивање злочина у Земуну почела са радом убрзо након ослобођења Земуна (22. октобра 1944), још у току борби у Срему, и да је на њеном челу стајао адвокат др Мирко Влајковић из познате родољубиве сомборске породице, прогоњене и хапшене још 1914. године. Он је успео да, без знања комунистичких власти, кући однесе један примерак завршног извештаја Анкетне комисије за Земун, који је до сада необјављен, а чију копију сам 2017. године добио добротом његове кћерке. Већи део тог извештаја је по садржају такав да га, због описа здравом уму непојмљивих бруталности, и не бих препоручио за објављивање. По сведочењу логораша Буде Будисављевића, учитеља из Војке, дате анкетној комисији 16. јануара 1945, од око 17.000 логораша доведених из Србије, преживело је њих 67 (стр. 10. извештаја земунске Анкетне комисије).

О злочинима у земунском логору је затим издато Саопштење бр. 87 Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача „Сајмиште – мучилиште народа Југославије”, од 11. јануара 1946. По извештају те комисије директни и индиректни ратни злочинци одговорни за логор Сајмиште су: Павелић др Анте, поглавник НДХ; Кватерник Еуген, главни равнатељ за јавни ред и сигурност Главног равнатељства НДХ у Загребу; Еликер др Јакоб, велики жупан Велике жупе Вука НДХ, са седиштем у Вуковару; Ђиковић Бранимир, бивши адвокат из Сарајева, шеф жупског редарства Велике жупе Вука у Вуковару (Земун и Срем су спадали под Велику жупу Вука); Зигфрид фон Каше, политички представник Рајха у НДХ; Камерхофер, обергрупенфирер, генерал полиције, заповедник свих немачких полицијских снага у НДХ итд.

Ове чињенице сматрао сам да је потребно да изнесем и због угледа „Политике” (која се у мојој породици чита више од 100 година), иако је до преношења спорног навода дошло без икаквог редакцијског захвата од стране новинара листа „Политика”.