Политика: Да вам се затре семе – Геноцид над Србима у Сарајеву (6)

Политика: Да вам се затре семе – Геноцид над Србима у Сарајеву (6)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Почели су нас боцкати ножевима и посипати бензином да нас запале. Тражили су шибицу, говорећи: “Сви ће четници овако горети!“ – посведочио је Ш.Њ.

Ш.Њ. сведочи:

Стрпали су нас у “Тамић” предузећа „Хидроградња“ и повезли у сабирни центар у Електротехиичкој школи у Бућа Потоку (ул. Првомајска). У камиону су ме тукли, псовали четничку мајку, пријетили. Испред школе je било око тридесетак људи, сви наоружани. Наредили су да станемо уза зид и окренемо се према њему. И ту су нас ударали. Подземним ходницима повели су нас у влажан подрум. Тамо никога није било осим нас. Скинули су нас до гола и бјесомучно тукли. Прије тога везали су нам очи, мени мојом пoткошуљом. У школи су ме држали сутрадан до иза подне.

Иза мог доласка, два-три сата, довели су Милана Ристовића (син Мије), рођен 1961. године у Ледићима (Трново). Милан je био мој комшија, радио je у предузећу “3рак”. Довели су Димшу и Мирослава Оџаковића, Славка Банића, Милоша Бандића и неког Ибрахима, којег су оптужили да je Бандићу намјеравао доставити списак муслимана за ликвидацију. Бандића су оптужили да je посједовао три радио-станице и да je са Бријешћа брда наводио српске гранате. Бандаћу je било 75 до 80 година. Није поднио ударце, подлегао je у подруму након свега пола сата. Мирослава Оџаковића су оптужили да je посједовао преко пет хиљада метака, питали су гдје му je син. Димшу су покупили у штали. Славка Банића су оптужили да je дјеловао као снајпериста из Творнице жице, гдје je имао радну обавезу. Зикрија из Требињске улице оптужио га je да му je хтио киднаповати двоје мале дјеце. Зикрија je стари лопов и друмски разбојник, робијаш, од њега се свашта могло очекивати. Свима су биле везане очи осим Славку Скакавцу. У подруму није било свјетла. Банића су тукли док није признао да je био снајпериста. Једног пo једног одводили на трећи спрат, у поткровље зграде, на испитивање. Горе ми je Алија, човјек који ме je познавао, скинуо повез с очију, да би ми показао списак на којем je било и моје име. Сви са списка, наводно, смо пocједовали неко оружје. Исљеђивао ме je висок, мршав човјек, танког карактеристичног гласа, плав, преко четрдесет година стар, са ознаком Патриотске лиге на црној јакни. Тражио je да потврдим све што je он питао. Одбио сам, јер нисам ништа од тога знао. Осим њих двојице била су још двојица људи. Тукли су ме полицијском палицом и гуменим чекићем. Држали су ме петнаестак минута. Вратили ме у подрум.

У подруму почиње главна тортура. Горе су ме већ били осудили на смрт пo четири основа: као организатора и извршиоца подјеле наоружања Србима, као наводиоца граната приликом дејства артиљерије пo Бућа Потоку, као разводника страже у насељу, за посједовање веће количине оружја. Ништа од тога није било тачно. Већ са врата тврдим предметом (можда жељезном цијеви) разбили су ми главу тачно на тјемену. Ударали су док се нисам онесвијестио. У међувремену пустили су Велибора Елеза и Бошка Елеза, који су у насеље јавили да су ме убили.

Када сам се освијестио, мене и Милана Ристовића повели су, како су рекли, неком Албанцу на клање. Провели су нас кроз неки ходник, неко je загаламио на њих, и опет су нас вратили у подрум. Почели су нас боцкати ножевима и посипати бензином да нас запале. Тражили су шибицу, говорећи: “Сви ће четници овако горети!“ Силно су се забављали и уживали. По гласу сам чуо да су ушле жене, не знам колико их je, свака од њих говорила je да je наводно из Горажда, Фоче или Зворника, и тукле нас дршкама од метли. И буле су вриштале да ће нас поклати, што je врхунац понижења. Подврискивале су да смрдимо, да смо ружни, да нас одмах треба осунетити, да ће нас набити на колац. И мушкарци и буле тукле су нас пo гениталија. Говорили су: “Да вам се затре сјеме!“ “Овакву прилику чекамо педесет година”, говориле су буле, судећи пo гласу, већ постарије жене.

Сутрадан, можда ујутро, довели су Милоша Радана, мислим да je био из Тилаве, носио je неком млијеко, стар око 75 година. Тукли су га и након сат времена подлегао je мукама.

Оба леша су извукли за ноге напоље, чуло се како се отвара и затвара неки поклопац шахта. Милош Скакавац je, пo наређењу, извукао леш Бандићев. Скакавца су, као можда и све нас, силом наговарали да пређем у TO БиX. Што се лешева тиче, мислим да су их бацали у канализацију, куда су доспијевали у ријеку Миљацку која je ту удаљена 100 до 150 метара.

Припадник ЈНА  Б. М. Д. сведочи:

У ћелији број један у том тренутку било је нас девет: ја, Вуковић Недељко, Самоуковић Сретен, Чичић Никола, Варагић Никола, Мркаја Рајко, Крстић заборавио сам му име из Ресника је код Пазарића, па Лалушић Ранко и Љујић Драгомир звани Цок. Минерални, којег сам виђао у Сарајеву, муслиман, не знам му ни име ни презиме, ожењен муслиманком из Раштелице, одвео је тада из наше ћелије тројицу људи које је познавао, вјероватно да би их уклонио од стравичног батинања које ће услиједити.

(наставиће се)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“