Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић
Сабина нас je жестоко тукла и псовала нам четничку мајку, говорила како смо ми муслиманке силовали. Кад би се она уморила, настављали би војници, испричао је Милан Боројевић
Милан Боројевић у свом сведочанству наводи:
Одводе нас на прву линију у Ступник. Послије, кад смо се вратили са копања ровова, они који су остали иза нас сви леже претучени. Причају како je стражар Неџад X. цијело вријеме тукао Јадранка, a онда га негдје одвео. Увече зове нас тај Хоџић и води до Јадранковог леша. Пребијен до смрти. Сахранили смо га на Великом пољу.
Са тим Неџадом je била и нека Сабина која нас je жестоко тукла и псовала нам четничку мајку. Ta Сабина je говорила како смо ми муслиманке силовали. Кад би се она уморила, настављали би војници.
Због батина и поломљених костију у „Силос“ je враћено 15 заточеника са Игмана. Нас 12 и даље остаје на Игману.
У марту мјесецу кад год коме падне на памет, ударају, брате, чим год стигну и кад год стигну. Угрију жељезну шипку до усијања и онда туку том ужареном шипком. Копали смо ровове пo 48 сати непрекидно. Када су нас одвели да копамо ровове код Жуновнице ja и Далибор Костић се договоримо да бјежимо. Taj дан смо носили балване за земуницу. To je било 24. маја 1993. године. Тада je Далибор пришао с леђа стражару и оборио га. Отели смо му пушку, a онда смо нас четворица скочили на њ. Када се он онесвијестио, ми смо трчећи стигли до наших ровова у Жуновници и тако се спасли.
Б. М. Н. (70) пекар, сведочи:
А имао сам велику кућу, са 3 трособна стана у Врбовској бр.7 и то пуну са свом потребном опремом за 3 домаћинства. Уз кућу смо имали и приватну пекару „Вајмокс”. Близу ми je седамдесета, стар сам за ратовање, а са комшијама муслиманима сам 30 година живио као са браћом и вјеровао сам да ће ме заштитити, ако то буде требало, као што бих ja њих спашавао у невољи… Почели су да ме туку крвнички – кундацима, шакама, ногама, а један je нашао сјекиру у подруму и онако пљоштемице ме ударио у прса, да сам осјетио као да ме читавог расјекао. Кожа ми je на лицу и глави сва испуцала и крв je лила из мене на све стране. Нисам више од бола и крви ништа разазнавао. Извели су ме у авлију пред мојом гаражом гдје су ми наредили да легнем на леђа. Говорио сам да кућу закључам, алм ми je Аљовић Салко отео кључ и рекао: Нећеш се ти више овдје вратити. Опет су ме почели ударати. Ваљам се онако крвав, а комшије муслимани се надносе надамном и тако изубијаним и нико ни да каже бар једну ријеч, да ме више не туку. ..
Увече долази до борбе између српске и муслиманске пешадије. Муслиманска војска се повлачи у паничном бегу, остављајући погинуле и рањене.
Нас су довели на неку чистину и наредили да ту копамо. Изнад наших глава пролећу светлећи, упозоравајући меци. Око нас падају гранате. Муслиманска војска иза нас пуца на српске положаје. Не дозвољавају нам дa се повучемо. Користе нас као „живи штит”. Дуго смо били на тој ливади, једна граната пада у „живи штит“ и рањава тројицу копача. Тад нам наређују да пређемо у подрум оближње куће. Држали су нас на тој чистини све док нису успоставили одбрамбену линију. Тројица рањених копача остали су на ливади, каква je њихова судбина не знам. Ми се држимо заједно, јер смо свесни да ако се некоме нешто деси, нико му други неће помоћи. Ту смо ja, Ранко Мањак, Златко Павловић, Драгиша Мандрапа, Новица Видаковић. To вече je с нама на копање ровова пошао и студент муслиман Сафет Суљевић из Бијелог Поља. Чим су муслимани уклонили „живи штит“ поново долази до борби. Муслиманска војска поново бежи. Траншеама се не може кретати, пуне су напуштених, остављених рањеника и погинулих.
У подруму те куће, где смо се склонили, има нас око педесет. Ми смо у једном ћошку и молимо се Богу да дођу српски војници да нас ослободе. Наређују нам да пређемо у другу кућу. Тад пред кућу пада граната и кроз гаражна врата рањава студента Сафета Суљевића. Немамо чим да му превијемо рану, јер су и медицинари побегли. Буцамо своје поткошуље да му превијемо рану. Од ове гранате лакше je рањен и Новица Видаковић.
Српски војници су већ заузели кућу у којој смо били. Намеравамо да у овој кући останемо и сачекамо слободу. Бирајући између наше слободе и свега што она доноси, од људскијег живота до лакшег дисања с једне стране, и живота студента Сафета Суљевић, муслимана Санџаклије из Бијелог Поља, с друге стране, одлучујемо да помогнемо Сафету. Друкчије нисмо ни могли одлучити. Сафет je доста крварио и већ je пао у несвест. Нама je остала нада да ћемо у будућем времену дочекати слободу. Узели смо Сафета и ставили на неки мали тепих и кроз кишу граната и метака понели га према амбуланти.
Пред зградом ПКБ у којој je била муслиманска команда, стајао je комби у који су утоварани рањеници. Комби je већ скоро био пун. Ja сам ушао у комби да прихватим Сафета. Ранко Мањак и Драгиша Мандрапа су га утоварили, a Златко Павловић je помогао Новици Видаковићу да уђе у комби.
(наставиће се)
Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“
Издавач „Пешић и синови“, 2016.
www.pesicisinovi.rs
Књига се може наручити код издавача:
продаја: 062/1264-824
или на интернет адреси:
http://www.pesicisinovi.co.rs/index.php/pagebook?&idknj=239