Политика: Натерали су ме да певам – Геноцид над Србима у Сарајеву (7)

Политика: Натерали су ме да певам – Геноцид над Србима у Сарајеву (7)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Тукли су ме до изнемоглости. Поломили су ми ребра са десне стране. Сломили су ми десну руку. Туку по ногама, по бубрезима…Само сам чувао главу и трудио се да останем присебан, испричао је припадник ЈНА Б.М.Д.

Припадник ЈНА Б. М. Д.  даље сведочи:

Мислим да је Минерални дошао са Вратника, а чуо сам касније да је погинуо, убили су га његови ради неких њихових нерашчишћених рачуна у вези са златом, и новцем које су пљачкали по српским кућама. Човјек који је командовао том парадом што је ушла у нашу ћелију, по нагласку би се могло рећи да је Далматинац. Био је у униформи и мене је првог запазио. Прозвао ме по имену и презимену и пита ме: Ћето, како си? Ћутао сам. Наредио ми је да пјевам „Од Тополе па до Равне Горе“. И даље сам ћутао, а тада је један од њих што су ушли у ћелију узео паповку и ударио ме том пушком од све снаге по леђима. Пао сам на кољена. Тада су ме натјерали да пјевам и тад је почела балада. Од свих тих петнаест што ме туку познавао сам само једног, презивао се Тиро, онизак је и није страији од 25 година и звали су га Тики. Туку ме кундацима, ногама, полицијским палицама, некаквим комадима дрвета. Тукли су ме до изнемоглости. Поломили су ми ребра са десне стране. Сломили су ми десну руку. Туку по ногама, по бубрезима… Само сам чувао главу и трудио се да останем присебан, мада сам практично био изгубљен. У тој групи што ме туку била су и двојица који су долазили дан раније у ћелију и по њиховом понашању цијенио сам да су неке њихове вође из Сарајева и били су у цивилу, а кад су ме тукли имали су на себи маскирне униформе. Тукли су ме дуже од 45 мнута. Они одозго су наваљивали, наговарали су да ме закољу. Два дана прије тог батинања нису нам давали ништа да једемо, а иначе прва три мјесеца у затвору давали су нам само по комад љеба величине колико кутија од цигарета и то је све за 24 сата што смо могли појести. Након стравичног батинања дошла је у затвор дјевојка, чини ми се да јој је име Садиковић Михелина, повезала ми је поломљена ребра завојем и нико ме више није од затворског особља хтио ни да погледа, а поломљена ребра и рука зарастају ми практично на голом бетону. И велику и малу нужду вршили смо у једну канту у ћелији. Три мјесеца нису нам дали изаћи ни да се умијемо, а камо ли да се окупамо. Мене су још 2-3 пута истукли тако поломљеног и морао сам да скинем униформу, јер ко год дође првог мене примјети. Самоуковић Сретен ми је дао своје панталоне. Крстић Ратко је умро од глади, а био је приближно моја генерација по годинама, а умро је и један старији човјек из ћелије бр. 2, заборавио сам му име.

Већ након два мјесеца почео сам падати у несвјест. Три пута су ми давали инфузије и није ми помогло и доктор, чини ми се Чаушевић, рекао је да ми више ништа не може помоћи. Један стражар, родом из Будмолића, рекао ми је тада: види четника, мајку му његову сав мртав, а помажу му да преживи. У затвору је било стражара који су на неки начин саосјећали са нашим мукама и њих су често избацивали из службе, али је било и оних који се без пуно размишљања могу прогласити злочинцима као рецимо Калембер Нермин звани Буба који је у „Силосу“ од формирања логора, затим Фишо што је некад радио у „Coca-Coli“ као портир, а у „Силосу“ је тих Фиша било неколико, један Фишо је био командир страже. Ја се нисам ни трудио да запамтим њихова имена јер никад нисам у зарвору ни помислио да ћу изнијети живу главу и да ћу бити у прилици да некоме говорим њихова имена.

Пишали су одозго по нама. У мојој ћелији практично смо сви били од удараца непокретни и нису нас нагонили на неке гадости што је било уобичајено у такозваним лакшим ћелијама.

Милан Боројевић у свом сведочанству наводи

„Ухапсили су ме 23. маја 1992. године. У ћелији нас je било 12. Четвртог јуна у нашу ћелију долази управник Бећир Хујић и наређује нам да мало поспремимо ћелију, наводно долазе МЦК. Порадовали смо се јер смо мислили да ћемо тако бити регистровани и да ће наша родбина знати шта je било с нама.

Међутим, поподне упадају џихадлије које су тај дан претрпиле пораз од српске војске. Туку нас летвама, палицама, кундацима, a предводио их je стражар звани Минерални, који je имао обичај са стражарског симса, који je био изграђен на зиду изнад нас, мокри пo нама.

Када су нас претукли, пребацују нас у другу просторију, у ствари у житни магацин, ту je било 38 затвореника. Поред свих врста малгретирања и жестоких туча, и на смрт премлаћивања, муче нас глађу. Ja сам изгубио 50 килограма тјелесне тежине.

Одатле нас једну групу пребацују у Крупу, вјероватно да нас сакрију од МЦК. Одатле њихови војници одводе Леку Савића и једног Милошевића. Тукли су их цијелу ноћ. Ујутру су их полумртве убацили натраг у ћелију.

Осмог фебруара 1993. убаце нас у камион на коме je писало „Зулфикар“, и право на Игман. Стрпаше нас у атомско склониште. Ту смо затекли Јадранка Главаша, Бранка Голуба, Радивоја Шавију, Далибора Крстића, Младена Јовановића и још неке људе које нисам познавао.

(наставиће се)
Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“