Политика: Престоница џихада у Европи – Геноцид над Србима у Сарајеву (1)

Политика: Престоница џихада у Европи – Геноцид над Србима у Сарајеву (1)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Миливоје Иванишевић покренуо је 1992. године прва истраживања о злочинима извршеним над припадницима српског народа током оружаних сукоба у БиХ, с намером да се утврди стваран обим српских страдања, попишу имена убијених и евидентирају и евидентирају разорена насеља. То је у српској историји пуној ратова и буна први успешан покушај да  се још током рата попишу жртве. Аутор је књига „Хроника нашег гробља“, „Велике обмане“, „Изгон Срба из БиХ 1992-1995“, „Књига мртвих Срба 1992-1995, општина Горажде, Вишеград, Фоча, Чајниче и Рудо“, „Сребреница јул 1995 – у трагању за истином“, „Словенија – Мали прљави рат“, „Књига мртвих Срба Сарајева – пострадалих 1992-1995“, „Поља несреће – прва антологија убијања Срба у БиХ (1992-1995)“, „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995“.

Драгана Грчић Гавриловић је стручни сарадник, руководилац Документације у Институту за истраживање српских страдања и Друштву за подизање Меморијалног центра српским жртвама геноцида у 20. веку.

Муслимани су само у првој ратној години убили више лица српске националности него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата

Геноцид над Србима у Сарајеву и грађански рат у Босни и Херцеговини започео је 1. марта 1992. у недељу када су у центру Сарајева муслимански екстремисти с улице отворено пуцали на српску цркву и сватове.  Том приликом су убили старог свата Николу Гардовића, само зато што је србин и хришћанин. То је био знак за општи напад на Србе, а Сарајево је претворено у највећи концентрациони логор  после Другог светског рата у коме су муслимани убили 7019 Срба, што је знатно више него што их је за време Другог светског рата убио познати крволок, Хрват Анте Павелић. У току истог месеца, марта 1992 .год. извршени су масовни покољи Срба у Бос. Броду, Сијековцу, западној Херцеговини, на Купрешкој висоравни…То је принудило Србе на самоодбрану и они су се, више самоиницијативно него организовано, прихватили оружја да би предупредили геноцид из времена НДХ, да спрече масовне покоље који су над њиховим прецима извршили хрватски фашисти кад је само у Јасеновцу свирепо побијено преко 800.000 српских цивила, претежно похапшених у БиХ, а међу њима и преко 30.000 српске деце.

Распаду Југославије који је започео у пролеће 1991. године сецесијом Словеније и Хрватске, неуставно се придружује и Босна и Херцеговина под руководством исламског фундаменталисте Алије Изетбеговића. Та бивша југословнска република, супротно вољи милионског српског становништва, захваљујући подршци САД и држава НАТО алијансе, добија независност и међународно признање 6. априла 1992. године.

Од тада Алија Изетбеговић започиње исламизацију БиХ, а главни град Сарајево  постаје исламски центар и престоница џихада у Европи. У исламском свету Алију Изетбеговића називају „Краљем исламске идеологије Запада“, потом је проглашен за „ Алаховог изасланика на земљи који води вернике ислама правим путем“. У Саудијској Арабији постаје први носилац велике верске награде „Краљ Фејсал“ добијене „за успешно покретање и вођење верског рата, џихада, у Европи.“

Позната је његова максима да не може постојати исламско уређење без независности и слободе и да ће жртвовати мир ради независности, а никада независност ради мира. Он је ту новостворену самосталну европску државу учланио у заједницу исламских земаља. За муслимане БиХ је већ калифат, у коме нема места за мултиетничку и мултиконфесионалну БиХ, као ни за оне који су били против етнички чисте, исламске БиХ државе.

Све то се претворило у неприкривену претњу људима који су били против искључиво муслиманске БиХ. Сарајево је претворено у гето и пакао за Србе. Њихов статус у Сарајеву може се без претеривања поредити са статусом Јевреја у Берлину или Јевреја у варшавском гету. Свирепа убиства, силовања, хапшења, затвори и логори, отимачина и пљачке, били су погубна свакодневица мештана српске националности. Стицајем околности Срби Сарајева су били присиљени да се супродставе верском фанатизму локалних муслиманских екстремиста и следбеника идеологије Алије Изетбеговића. Супродставли су се исламизацији своје земље и Европе. И то су скупо платили. Муслимани су само у првој ратној години убили више лица српске националности него што су их убили фашисти за време немачке окупације током Другог светског рата. Алија Изетбеговић је увелико надмашио свог по злу и геноциду познатог претходника Анту Павелића. Сарајево је без сумње још увек једно од највећих, добро чуваних и од јавности још боље скриваних, злочина геноцида над Србима. То потврђују 123 концетрациона логора, јавне куће са српским робињама, преко 7000 убијених Срба и десетине ексхумираних масовних гробница. Мртви Срби су најубедљивији сведоци истине. Њихове мошти је могуће сакрити,  али не и њихов нестанак. Они што су злочин извршили, а многи су и данас на власти, све чине да избришу трагове и разоткривање свог геноцидног злодела. Злочинци се никада нису бојали Бога, они се једино боје казне и освете. Властодршци страхују од разобличавања обмане и суочавања са великом сарајевском лажи и прикривеном геноцидном злочину над Србима Сарајева.

(наставиће се)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“