Политика: Тата, шта ће бити са нама – Геноцид над Србима у Сарајеву (10)

Пилитика: Тата, шта ће бити са нама – Геноцид над Србима у Сарајеву (10)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

 

 

Колико je тај човјек зла поднио, то само он зна. Гину му најдражи, он нас све тјеши. Taj човјек не зна да мрзи и послије свега, испричао је Мирко Влашки

Из сведочења Мирка Влашког, радника „Фамоса“ сазнајемо

Долази 10. септембар 1994. Toгa јутра крећу два аутобуса са 118 несретних путника. Понијели смо по два кофера од све имовине. Купујемо карте које коштају 20 ДЕМ. Крећемо, са надом да ћемо успјети. Ha Игману, у 5.30, хапси нас полиција. Формира се колона, два пo два, и правац затвор у Храсници. Гледам дивну дјевојчицу која се обавија око оца и пита: „Тата, шта ће бити са нама?“ Отац, очију пуним суза одговара: „Не знам кћери.“ Ухапшени смо. Пролазимо Храсницом пуном свијета. Многи нас пљују, многи говоре да смо пошли да пуцамо на њих, a многи псујући нам српске мајке. Пролазимо поред џамије у Храсници. Ту има чесма. Дјевојчица испред мене каже оцу: „Тата, жедна сам“, отац, бијел као креч у лицу, одговара joj: „Сине, схвати да смо ухапшени“. Израз његовог лица никада нећу заборавити. Колико je тај човјек зла поднио, то само он зна. Гину му најдражи, он нас све тјеши. Taj човјек не зна да мрзи и послије свега.

Долазимо пред затвор, сликање камером, онако све у строју, послије појединачно. Уводе нас у затвор на испитивање – појединачно. Улаз у самице у затвору, чују се страшни крици. Послије улазе жене са дјецом. Излазе са испитивања блиједе и испрепадане. Из затворског подрума излазе мајка и њена кћерка Сузана, блиједе, очима траже мужа, односно оца. Он блијед, клима им главом. Боже, како je томе човјеку у том тренутку. Сада улазе људи чије су породице пошле са њима на тај пут. У затвору смјена стражара. Долазе одморни стажари. Улазе другови, чују се јауци.

Долази ред на мене. Одмах на улазу, ударац у слабине. Улазим на главно испитивање. Шесторица са палицама сједе. Устаје један, удара ме у предјел срца. Губим дах. Скачу сви на ноге, ударци пљуште пo тијелу. Падам три пута, дижу ме и поново туку. Не знам гдје се налазим. Одводе ме у ћелију крвавог, једва идем. Ћелија мрачна. Ноћ пада. Око поноћи страшна вриска. Гасе се свјетла у ходнику. Поново крици мојих другова, туку нас шипкама, ланцима, чизмама и бог зна са чиме још. Послије се пале свјетла. Долази неки љекар. Ми крвави и испрепадани. Пита нас доктор шта je било, ми ћутимо. Не смијемо проговорити. Тако пролазе људи који су вјеровали својим комшијама муслиманима.

Милан М. Трбојевић (51), пензионисани пилот потпуковник, испричао је:

Супруга и ја доведени смо у Централни затвор око 0.30 часова, 25. јуна 1992. године. У затворским просторијама, једно од службених лица je окретало пиштољ на кажипрсту и тражило да нас истог момента ликвидирају. Ja сам са лисицама на рукама постављен у ћошак просторије, у којој смо се налазили са лицем окренутим према зиду. Непосредно испред мене, у висини мојих очију, стајала je на зиду велика свежа флека, пo свему судећи мождане масе. Закључио сам, пo свежини те масе, да je непосредно пре мог доласка прсла глава, вероватно неког од приведених пре мене.

Te ноћи смо раздвојени ja и супруга. Ja сам бачен у самицу. По моме сећању, ћелија je била вероватно блиндирана челичним капцима на прозору. Иако не патим од клаустофобије, онако изможден борио сам се да не дође до гушења. Ујутро 26. јуна 1992, отворила су се врата ћелије и у њу су упала тројица наоружаних лица. Предводник те групе имао je на капи амблем шаховнице… Гласно су ми запретили да ће je пред мојим очима силовати њих двадесетпеторица и да ће joj резати дојке, све je то чула моја супруга.

….Дана 27. јуна 1992. упадале су ми у ћелију групе људи сумњивог изгледа, које су очито припадале формацијама Јуке Празине и сличних. Вршили су психолошки притисак на мене и очито се припремали за физичко малтретирање и „обраду“. Непосредно у тим догађањима, негде између 10 и 11 сати пре подне, до моје ћелије бр. 87 вршена je егзекуција уз стравичне јауке и болну вриску. Радило се о женским особама. Болни јауци нису престајали и трајали су континуирано све до једног момента када сам зачуо: „Полијте je, она je готова, вуците je“. Други женски глас je наставио са запомагањем и јауцима.

Дана 17. јула 1992. године суђено ми je, осуђен сам на 7 месеци затвора, односно казна ми je касније преиначена и повећана на 10 месеци затвора. Истог дана, након суђења, задржан сам у Централном затвору и бачен у ћелију бр. 60. У ћелији сам затекао Петра Кузмановића, седамдесетогодишњака, пензионисаног официра и ратника из II светског рата ca Козаре. Петар Кузмановић je био у жалосном стању, испребијан и очито испрепадан. Према сазнању становао je на Кошеву и имао je ту несрећу да буде приведен на један од локалних пунктова, где je био физички и психички малтретиран. Петар Кузмановић je преминуо од таквих последица 3. октобра 1992. године у ћелији на трећем спрату…

Крај

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“