Политика: Тучени до бесвести – Геноцид над Србима у Сарајеву (4)

Политика: Тучени до бесвести – Геноцид над Србима у Сарајеву (4)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Људи су умирали од удараца, од глади, од хладноће, од снајпера кад су их водили на присилни рад у град, сведочи Страхиња Живак

Приликом посете британског министра иностраних послова Дагласа Херда, 17. јула 1992. године, догодио се за Сарајево карактеристичан случај. Опис тог догађаја је дао командант Унпрофора-а у БиХ, канадски генерал Луис Мекензи:

„Када је Даглас Херд (Douglas Hurd)  стигао, било је присутно десет до петнаест припадника Територијалне одбране са сваке стране улаза у зграду, као нека врста почасне страже. Чим је прошао главна врата, група припадника Територијалне одбране са десене стране улаза придружила се својим колегама на левој страни, и сви су кренули ка западној страни зграде и стали у заклон. Тридесет секунди касније, десет минобацачких пројектила је пало око Председништва, и седам невиних грађана је погинуло и озбиљно осакаћено. Пар већ припремљених амбулантних кола и камерман локалне телевизије јурнули су с источне стране зграде на место несреће, покупили и снимили погинуле и рањене и одвезли у правцу болнице.“

То лажно гранатирање седишта Председника Председништва Босне и Херцеговине Алије Изетбеговића изведено је да би импресионирало британског министра иностраних послова и приказало под каквим српским терором и опасностима живи и државом управља мирољубиви Алија Изетбеговић. Нормално, за тај гнусни муслимански поступак и страдање недужних људи оптужена је ни крива ни дужна српска артиљерија. Међутим, ни А. Изетбеговић ни остали учесници ове обмане нису се узнемиравали што је тај њихов изум проузроковао страдање седам недужних грађана Сарајева.

Због невиђене медијске кампањи, обманама и сатанизацији Срба од стране јавност је током рата добијала лажну слику о Сарајеву, а Срби су немилосрдно анатемисани и прогањани.

Р. Б. (радник) сведочи:

Осећала се национална нетрпељивост, а то се испољавало све више и више до априла месеца 1992. године, када је рат почео. Приметиле су се барикаде на раскрсницама у Сарајеву и другим мјестима, а саобраћај је скоро престао да ради, па сам ја негде почетком маја, или крајем априла, пошао да посетим моју болесну мајку која је становала у насељу Храсница, у Сарајеву. Приликом кретања према Храсници заустављали су ме муслимански полицајци и војници, тражили документацију, а потом су ме пустили да дођем до Храснице. Доласком у Храсницу затекао сам болесну мајку и ту сам се задржао све до 5. маја 1992. године када сам и ухапшен. Тога дана пошао сам да купим хлеб и пошто хлеба у редовним продавницама није било, у једном тренутку зауставио се један аутомобил из кога су изашли муслимански војници и увели су ме у то возило. Од тог тренутка па све до освешћења, када сам приметио да се налазим у „Дому културе“ у Храсници, ја не знам шта се дешавало са мном. Сазнао сам од Локванчић Генета, који је био војник муслиманске војске, и још неког Лопанчића, чије остале податке не знам, да сам био после хапшења на ФАМОС-овом стадиону, испод неких решетака и да сам био сав крвав. Они су се чудили како сам остао жив и рекли су да су ме на стадиону тукли ХОС-овци. рекли су ми и то да су деца у пролазу мокрила на мене, али ја то не знам. Колико сам задржан на ФАМОС-овом стадиону ја то не знам. Знам само, када сам се освестио, да сам се налазио у просторијама Дома културе у Храсници, да сам лежао на војним носилима и да сам био везан за иста. По мојој процени ја сам се тамо налазио два до два и по месеца.

Муслиманска полиција изводила је поједине притворенике из те просторије у ходник у посебне просторије, и тамо су исти тучени до бесвести тако да су исте обично уносили у просторију, у којој сам се ја налазио, у бесвесном стању и све крваве, са модрицама и отекле по телу.

Од задобијених повреда умрло је око 12 људи, а на мојим рукама умро је Алекса Стрампут из Сарајеву, насеље Храсница, али ја не знам тачну адресу. Не знам време, као и у ранијим, ког је то датума било. Умро је још један Степановић Гојко, који је раније радио у ФАМОС-у, али му податке и адресу ја не знам. Знам да му супруга ради као медицинска сестра у Дому здравља на Илиџи, али не знам, јер те људе раније нисам познавао.

Стархиња Живак, инжењер (60 година) сведочи:

Ko зна колико je људи побијено у муслиманском Истражном затвору у касарни “ Виктор Бубањ“. Пребирем своја сјећања: људи су умирали од удараца, од глади, хладноће, од снајпера, када су их водили на присилни рад у град… Навешћу нека од имена умрлих, убијених и несталих, који су били у ћелијама. Морам дубоко уздахнути кад ово набрајам: Урош Ракановић, Зоран Оџаковић, Мато Ћеранић, Петар Кузмановић, Радоје Маринковић, Слободан Матовић, Савка Дамјановић, Михајло Радојчић, Недељко Живковић, Стево Дракулић, Перо Пикулућ, Војко Радовић, Војин Вукадин, Станко Турањанин, Новица Ничевић, Александар Матић, Шиљеговић, Стево Мишевић, Чајевић, пуковник Брацановић… Кад неко умре, замотају га у ћебе и баце у ходник. Чуо сам да су их бацали у контејнере. Са петога спрата Војног затвора, једно јутро су наши заробљеници изнијели четири мртва леша, која нису идентификована. Остоја Шоја убијен је снајпером, када je био на раду, 19. децембра 1993. Српски заробљеници су били мета муслиманских снајпериста приликом изласка на присилни рад у граду.

(наставиће се)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“