Политика: Задржани као таоци – Геноцид над Србима у Сарајеву (3)

Политика: Задржани као таоци – Геноцид над Србима у Сарајеву (3)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

У муслиманском делу града регистрована су 123 концетрациона приватна или државна логора у којима је било више хиљада грађана српске националности

Етничко чишћење сматра се другим од три тешка српска злочина.

Није спорно да је у српском делу Сарајева пред почетак ратних сукова и првих ратних месеци легално становао велики број муслиманских породица, као што је и у муслиманском делу легано живео велики број Срба. Спорно је шта се догодило са тим људима и како су прошли током рата. Неколико примера у којима су се испољавале разлике:

Док су се распламсавали оружани сукоби и по граду водиле жестоке уличне борбе српске војне и цивилне власти предузимале су све што су могли да би смањили патње мештана. И не само то. Обезбедили су и дозволили слободу кретања свим лицима која су се затекла у српском делу Сарајева. Под слободом кретања подразумевао се и слободан одлазак из Сарајева без обзира на пол, занимање или националност. Дозвољавајући муслиманима слободу кретања српске власти су доказале да поштују основне одредбе међународног хуманитерног права о заштити и слободи кретања цивилног становништва у зони оружаних сукоба. Муслимани су, наравно, искористили ту могућност и напустили део града под српском управом. Исто су учинили и многи Срби. У граду су остали углавном борци и њихове породице. Међутим, извртањем чињеница, медијским обманама и вештим злонамерним манипулацијама тај поступак српских власти окарактерисан је као етничко чишћење.

На другој страни, Срби у Сарајеву нису имали та права, јер им муслиманске власти нису дозвољавале да напусте место боравка. Срби су, без обзира на усраст, пол, занимање или здравствено стање присилно задржани као таоци и једино зато што су Срби. То је био најдрастичнији пример ускрачивања елементарних грађанских права једној етничкој заједници у Европи после Другог светског рата. За припаднике других нација капије Сарајева биле су широм отворене.  Већ почетком рата специјалним конвојима и летовима из Сарајева су под заштитом Црвеног крста, Унпрофора и многих локалних и међународних хуманитарних органиозација отишли сви који у хтели да напусте главни град БиХ, а међу првима то су учинили Јевреји и Словенци. У исто време Србима је за сваки покушај напуштања Сарајева претила смртна казна. Мушкарци су коришћени за принудне радове на копању траншеја и бункера око града или као живи штит при нападима Армије БиХ на околна српска насеља. Њихово принудно присуство на улицама било је за злонамерне политичаре и представнике међународне заједнице доказ мултиетничког и мултикултурног Сарајева.

У муслиманском делу града регистрована су 123 концетрациона приватна или државна логора у којима се сваке године налазило по више хиљада грађана српске националности. Многима српским завореницима живот је одузет при ислеђивању и физичком злостављању. И многе жене у јавним кућама су страдале од стравичног физичког малтретирања. У српском Сарајеву тога није било.

У српском делу Сарајева не постоје масовне гробнице убијених муслимана, а у муслиманском је ексхумирано преко двадесет гробница са посмртним остацима више стотина убијених сарајлија српске националности. А још увек све гробнице нису пронађене и регистроване. То и данас крију муслиманске власти. Навешћемо неколико драстичних случајева. По многим претпоставкама две највеће масовне гробнице су река Миљацка и бездан „Казани“ на Требевићу. Још се не зна колико је стотина убијених Срба бачено у бездан „Казани“ или у таласе мутне Миљацке.  (По Мунибу Алибабићу, начелнику Службе државне безбедности, на Казанима је убијено само 200-300 Срба. Други вештак Војног суда у Срајеву каже да постоје подаци за 887 на том месту убијених Срба. До данас извађено је само 29 тела.) То ће за сарајевске Србе остати болна тајна за сва времена. У српском делу града није било ни приближно сличних примера.

Гранатирање града, наводно је трећи велики српски злочин.

Обмане о гранатирању муслиманског дела Сарајева заокупљале су пажњу светске и домаће јавности током целог рата. На крају су пале маске и откривено је да су сами муслимани инсценирали експлозије у ул. Васе Мискина, Маркале 1 и 2 и десетине таквим случајева. Ваљда иритиран свакодневном праксом  муслимана, енергично је реаговао и командант Унпрофора за БиХ француски генерал Филип Морион. Данима су из круга кошевске болнице припадници Армије БиХ бацачима од 82 мм дејствовали по српском Сарајеву и линијама српске одбране. Генерал Морион у свом писменом протесту који је 19. јануара 1993. упутио Алији Изетбеговићу је такво понашање оквалификовао кукавичким чином који је проузроковао оправдан одговор српског тешког наоружања по овом цивилном објекту. Или следећи случај. Српска артиљерија је после муслиманског гранатирања неколико српских насеља, поред осталог водовода, трафостаница и болнице узвратном ватром дејствовала и на командно место 2. батаљона 2. брдске бригаде Првог корпуса Армије БиХ које се налазило у згради дечјег обданишта „Пчелица“ у ул. Светозара Марковића на Кошевском брду. Обданиште је празно од првих дана рата. Медији и безмало сви представници тзв. међународне заједнице скоро у хору, панично, јављају да Срби артиљеријом гађају дечје обданиште, а не командно место муслиманске артиљерије.

(наставиће се)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“