Политика: Затвор „Сунце“ и подрум без светла – Геноцид над Србима у Сарајеву (9)

Политика: Затвор „Сунце“ и подрум без светла – Геноцид над Србима у Сарајеву (9)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић

Мој бивши ученик Агић каже: „Ево га мој професор, ћетник, пошао да бјежи, сад ћемо му ноге поломити“, сведочи инжењер ПТТ-а Славко Шибалија

Б. М. Н. (70) пекар, у наставку свог сведочанства испричао је:

Осетио сам само јак блесак и бол у ушима од експлозије. Покушавам да региструјем неки бол, не осећам ништа. Испред комбија чујем јауке: „Joj моје ноге, joj остао сам без ноге!“. Прилазе неки људи, утоварују рањене. Ja прихватам Драгишу M. увлачим га у комби, видим да утоварају Златка, после још неке. Гранате и даље падају око нас.

Деремо се возачу да je готово, да вози: „Склањај нас одавде!“. Међутим возача нема, побегао je. Па, људи, има ли ико да зна возити. Чекамо. У комби најзад улази неки младић и крећемо према амбуланти. Један копач пo комбију скупља црева и враћа их у трбушну дупљу. Неки рањеник легао на Драгишину ногу. Моли ме да га склоним с ноге. Помажем му да извуче ногу. Носио je гојзерице, стопало му je расцветано од гранате. Говори ми: „Joj, не осјећам ногу“. Тад Ранко Мањак, мртав хладан, говори: „Е, мој јаране, ја не осјећам ни једну“. Тек тад видим да je и он у комбију и да je тешко рањен. Пребијене су му обадвије ноге (потколенице), један отворен лом. Рукама држи потколенице у ваздуху да их не би ко повредио. Златко ћути, не говори ништа. Питају мене: „Како си ти прошао?“. „Не знам, мало ме боли нога“.

Успут нас два пута зауставља муслиманска полиција. Чујемо, траже од возача документа. Деремо се: „Вози, човјече!. Људи крваре, сваки минут je драгоцјен!“. Проверавају да ли су унутра стварно рањеници. Заустављамо се пред амбулантом Хрватског вијећа одбране. Молим докторе да прво приме Ранка, јер ми je изгледао најкритичнији. Пуно je рањеника, чека се на ред за превијање. Тек тад видим да ми je нога крвава и да ме боли. Поред мене лежи Златко и чека да га превију. Није ни „a“ рекао. Просто je невероватно како се тај момак храбро држао, чудо једно. Није се могло ни наслутити како је тешко рањен. Извадио је новчаник и дао ми га. “ Нека га, нек буде код тебе, шта знаш, ja ћу се задржати у болници“. После je изгубио свест, пa су му давали инфузију.

Ранко, Златко, Драгиша, Сафет, Новица су превијени и одбачени комбијем у болницу. Узео сам завој и сам себи превио ногу која ме je све више болела. Доктор нам je рекао да немају више аута за превоз, већ да чекамо док се не врате онај аута из болнице. Ако ко може, нек се сналази. Наишао je неки ауто са електричарима и замолили су их да ме одвуку до болнице. Ha контролном пункту муслиманске полиције у Халиловићима, зауставили су ауто и тражили нам документе.

Запазили су моје место рођења, Прача, општина Пале. Наређују ми да изађем из аута. Возач се буни: „Човјече, зар не видиш да je момак рањен, копо je ровове“. „Не знам ja, можда je рањени ћетник, пa хоће да се спаси”. Наређују возачу да пролази. Ja, рањен, остајем на испитивању. Псују ми матер српску, што нисам погинуо од својих. Ha крају ми кажу: „Губи се!“

Инжењер ПТТ-а Славко Шибалија свадочи:

Под „истрагом“ смо малтретирани на разне начине, зависно од маште тих умоболника. Прво Добриња – затвор „Сунце“, подрум без свјетла, са отвореним клозетом, без воде, неколико дрвених столица и свакоме пo једно мемљиво ћебе. Измрцварени, испребијани, полуживи, ту проводимо два дана. Има нас 12, међу нама дјевојка Александра Удовичић, студентица и њен отац Бранко, љекар, ту су и Вељко Филиповић, дипл. инжењер електротехнике – директор у Електродистрибутивном предузећу, др Љубомир Шибалија, професор на Машинском факултету (мој брат), Вељко Петровић, директор у предузећу „Свјетлост“, Драган Тодоровић, студент – овога пута су им, изгледа требали интелектуалци. Једног пo једног изводе да „да изјаву“ и да призна.

To није довољно, ми не смијемо бити обични преступници, ми морамо бити „крупне звијери“ јер je и акција хапшења била спектакуларна и тако у медијима приказана. Од мене траже да признам, пошто сам радио у ПТТ-у, послове шпијунаже, преношења информација, прислушкивање разговора. Мијењају се разни „специјалци“ – сваки се тако представља: „Е, ми смо специјалци – нама ћеш да признаш“. „To што тражите од мене, не могу да признам, јер нисам урадио (Испитивања су, наравно, „гарнирана“ батинањима. Мијењају се „специјалци“, a сви наоружани пајсерима, комадима кабла, шипкама, пендрецима и другим реквизитима. Међу њима, мој бивши ученик из Машинске техничке школе, Агић (имена се не сјећам). „Ево га мој професор, „ћетник“, пошао да бјежи, сад ћемо му ноге поломити“. И настало je ударање пo поткољеницама. Био je ту и неки Сенад Шибалић – презимена нам слична, мој „брат“ – потурица, a потурица гори од Турчина, каже да у Сарајеву неће више бити Шибалија, биће само Шибалића, ja ћутим, не могу да говорим, само гледам, он зна шта мислим и – батина.

(наставиће се)

Миливоје Иванишевић, Драгана Грчић Гавриловић: „Геноцид над Србима – Сарајево 1992-1995. Сведочења преживелих логораша“