Потомци Ђорђа Мартиновића: Наш деда jе симбол српског страдања

Ђорђе Мартиновић (у средини) на једној од последњих заједничких фотографија са породицом Фото: Вечерње новости

Вечерње новости | Ј. МАТИЈЕВИЋ – С. БАБОВИЋ | 10. мај 2015.

Потомци, у исповести за “Новости”, три деценије после злочина у Гњилану: Албанци који су га набили на колац никад нису откривени. Потомке овог страдалника лажи боле много више од рана

– ДЕДА је до краја остао достојанствен, добар човек, који је имао само лепу реч за људе. Са поносом чувамо сећање на њега. Чувамо и многобројне исечке из штампе као и књиге о злочину над њим, са изјавама политичара, писаца, лекара и медицинских комисија, скупштинским извештајима, лажним и истинитим сведочењима. Чувамо истину и лажи о њему. Јер, наш деда је својеврстан симбол српског страдања.

Овако, за “Новости”, говоре Дејан, Стеван и Бојан Мартиновић из Читлука код Крушевца, унуци Ђорђа Мартиновића из Гњилана, службеника тамошњег Дома ЈНА. Угледног домаћина, пре 30 година, 1. маја, Албанци, никад званично откривени, набили су на колац, на чијем врху је била поломљена пивска флаша!

Прва вест о овом монструозном догађају објављена је три дана касније. Гласила је: “Службеник Дома ЈНА у Гњилану, Ђорђе Мартиновић, набијен је на колац 1. маја на својој њиви Јаруга, два километра од Гњилана. Ово злодело извршили су шиптарски терористи.” Гнусан злочин над Мартиновићем потврђен је и првим саопштењем локалних власти из Гњилана. О њему је писала цела домаћа и страна штампа.

Убрзо, међутим, уследио је обрт у режији тадашњих власти. Објављује се друго саопштење “по ком се педесетшестогодишњи Ђорђе Мартиновић, упустио у хомосексуални акт самозадовољења који је кренуо по злу”!? Приложен је и налаз из Љубљане, као и “добијена изјава самог Мартиновића”. Остала је упамћена и изјава Станета Доланца, савезног секретара унутрашњих послова и шефа контраобавештајне службе тадашње СФРЈ.

– Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири – рекао је Доланц љубљанској телевизији.

АПЕЛ
ПРВА конкретна последица овог језивог догађаја резултирала је текстом “Петиције 2011”, која се помиње се и као “Петиција 2016”, с обзиром на то да су је потписали и грађани Космета, послата је највишим државним и партијским институцијама Југославије и Србије. У њој се говори о стању у покрајини, упозорава да је окупиран део југословенске територије и да се над Србима “врши терор из дана у дан”. Поводом ове петиције, потом, у јануару 1986, око 200 београдских интелектуалаца, уметника, писаца, представника цркве, шаље апел Скупштини СФРЈ и Скупштини Србије.

Покушаји да се честити пољопривредник, етикетира као болесник који се сам повредио, и три деценије после до тада незабележеног злочина, живо пеку потомке Мартиновића. О самом случају, ипак, нерадо и тешко говоре.

– У време када су се над дедом иживљавали, породица и мештани, били су на сабору на Новом Брду – причају Ђорђеви унуци. – Измучен, на ивици смрти, са своје њиве у коју је пошао да засади пасуљ, деда је смогао снаге да допуза до пута, одакле је превезен у приштинску болницу. Хитно је оперисан, а хирурзи су му срчу сакупљали у трбуху све до ребара! Потом је превезен на ВМА, где је поново оперисан. Тим лекара који су га оперисали потписао је дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могуће. Преживео је, потом, многобројне операције, али и сурово изнуђивање лажних признања, прекрајање историја болести и налаза, организовано заташкавање случаја власти и истражних органа у СФРЈ, притиске, осуде политичара али и новинара, проглашавање ненадлежности судова, потоње ћутање и нанету срамоту.

После сложених хируршких захвата на ВМА, Ђорђе Мартиновић превезен је на даље лечење и операције у Лондон. Да га прати, сам се пријавио академик Зоран Кривокапић, тада млади београдски колоректални хирург, рођен и одрастао у Звечану.

САНУ
СЛУЧАЈ Ђорђа Мартиновића је нашао своје место и у Меморандуму САНУ. У њему се наводи да је “значајан не само због нарочитог, невиђеног насиља, које подсећа на најмрачнија времена турског набијања на колац, него и због упорног одбијања да се у редовном судском поступку установи и призна истина.”

– За готово четири деценије, колико радим и оперишем, никада више нисам видео повреде какве је имао Ђорђе Мартиновић – каже за “Новости”, академик Кривокапић.

– Његово пребацивање у Лондон помогли су адвокат Велимир Цветић, новинар Драган Барјактаревић и редитељ Милорад Бајић. У Лондону га је оперисао чувени хирург Питер Холи, светски признат стручњак за операцију повреда аналног отвора. Његов налаз који сам донео у Београд гласио је да је “искључено свако самоповређивање” и да је “злочин проучио са колегама после увида у комплетну медицинску документацију”. Тврдио је и да су насиље извршиле најмање три особе.

Ни тај извештај, међутим, власти није спречио да остану при тврдњи да се Мартиновић сам повредио.

– Деда је био приморан да прода ту крваву њиву и од тих пара купи кућицу у Читлуку. У Гњилане је дошао само још једном, 1996. године. Преминуо је 2000. године. Цео случај добио је судски епилог, јер је Други општински суд у Београду почетком деведесетих година утврдио истину и наложио да се деди исплати одштета. Али, починиоци никада нису изведени пред лице правде – причају Мартиновићеви унуци.

Око 150.000 немачких марака, колико је судском пресудом одређено једном од највећих српских мученика са Космета, породица каже да никада није видела. После лечења од рана које до краја нису зацелиле, Ђорђе се са породицом сина Градимира преселио у Читлук. Али, ту су само накратко нашли мир. Већ 1999. године у избеглиштву су се нашли и синови Срећко и Драган. Сви синови и Ђорђева супруга Јагодинка преминули су током последњих 12 година! Унук Дејан верује да би сигурно живели дуже да их дедина судбина као зао облак није пратила и стално морила. Жива је само Ђорђева ћерка Олгица која се са породицом скућила у Крагујевцу.

– Хвала богу, деца су нам добро, али правог посла немају и живи се тешко – сведочи нам Ђорђева снаја Верица, супруга његовог сина Драгана. – Потуцали смо се као избеглице, живели једно време код адвоката Велимира Цветића на Авали, а после покушаја да живимо на Космету, где су нас Шиптари све време нападали, коначно, дошли смо и ми у Читлук. А само смо хтели да нас оставе на миру.

Срећом, вели Верица, потомци се данас заједно држе. Драганова и њена деца – Ивана и Стеван. Срећкови и Златини – Бојан, Зоран и Зорица. Градомирови и Живкини – Јелена, Дејан и Марко, и Олгичина деца Никола, Јована и Марија. Многи су изродили праунуке.

Иако им држава никада није помогла, чак петорица Мартиновића су били мобилисани у рату 1999. године. Док одлазимо из куће, домаћини који више немају снаге за присећања пакују нам књиге и текстове. Ту све пише, казују, и истина и лаж.

РЕАКЦИJЕ ВЕЛИКАНА И ЗАБРАНЕ

ПОСЛЕ суровог злочина над Ђорђем Мартиновићем, академик Добрица Ћосић је, у пролеће 1985. године, написао писмо званичницима у ком, између осталог, наводи:

“Знајте, истином о Мартиновићу, коју треба што пре саопштити народу, истином по сваку цену, можда се спасава остатак нашег достојанства пред собом и светом.”

МАРТИНОВИЋЕВО страдање овековечио је сликар и академик Мића Поповић на својој слици “1. мај 1985. (Распеће Ђорђа Мартиновића)”. Приказао га је у очигледној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком полиције.

У СВОМ ауторском чланку у “Вечерњим новостима” поводом једностраног проглашења независности Косова и Метохије, књижевница Светлана Велмар–Јанковић, подсетила је да је “тај догађај, пре готово тридесет година, отворио све будуће случајеве српског мучеништва и страдања”.

О ЗЛОЧИНУ је два документарна филма, “Страх од истине” и “Оптужујемо” снимио и Милорад Бајић. Једини пут, филмови су приказани 1986. на фестивалу документарног филма у београдском Дому синдиката. Емитовање ових филмова на РТС, одбили су, међутим, сви генерални директори ове куће. Бајић је поводом случаја “Мартиновић” некадашњем председнику Слободану Милошевићу писао сваког 1. маја. На укупно 11 писама, никада му није одговорио.