Преживели логораш Маутхаузена: Нисмо били људи, већ бројеви

Душан Стојиљковић: Све су нам одузели, скинули су нас до голе коже и одвели у купатило на купање, а када смо изашли, ми више нисмо били људи – ми смо били бројеви, почиње своју причу Душан Стојиљковић, преживели заточеник логора Маутхаузен, места масовног терора и умирања хиљада људи у најгорим мукама. Фото: Вечерње новости

Танјуг | 16. 05.  2015.

БЕОГРАД – Све су нам одузели, скинули су нас до голе коже и одвели у купатило на купање, а када смо изашли, ми више нисмо били људи – ми смо били бројеви, почиње своју причу Душан Стојиљковић, преживели заточеник логора Маутхаузен, места масовног терора и умирања хиљада људи у најгорим мукама.

Стојиљковић (91) је ове године, баш као и неких претходних, смогао снаге да присуствује годишњици ослобођења злогласног логора, у којем је провео осам месеци, радећи најтеже послове и био жртва „ин виво“ експеримената.

Маутхаузен је пре Другог светског рата био тихо, питомо сеоце на десној обали Дунава, удаљено 20 километара од Линца и непознато ван граница Аустрије, да би са доласком нациста постало препознатљиво по концентрационом логору у којем је, према званичној статистици, било затворено око 200.000 људи, од којих готово половина није преживела ту „машинерију смрти“.

Нажалост, претпоставља се да је број страдалих у Маутхаузену, логору трећег, последњег степена, и његових 49 подлогора, знатно већи, с обзиром да је та „фабрика зла“ била, између осталог, одређена и као један од логора за „коначно решење јеврејског питања“.

Стојиљковић се у интервјуу за Танјуг присећа доласка у Маутхаузен, царство тоталне, безобзирне силе, када је имао само 20 година, и проласка кроз капију кроз коју је много, много недужних прошло први, и последњи пут.

У Маутхаузен – место натопљено крвљу, како га називају упућени, Стојиљковић је пребачен на јесен 1944. године, последњим транспортом из бањичког логора, у којем је провео осам месеци.

„Био је цео воз затвореника. Камионима су нас одвезли до Земуна и убацили нас у возове. Кренули смо“, сећа се Стојиљковић поласка и путовања које је трајало седам дана. За то време, навео је, затвореници су јели оно што су понели са собом јер су у логору на Бањици имали право на пакете.

Била је ноћ када су стигли у логор, а пут дуг пет километара, узбрдо, од железничке станице до капија логора, прошли су брзим ходом док су их нацисти туклли и хушкали псе на њих, а деца гађала каменицама.

На улазу им је све одузето, прича Стојиљковић и напомиње да није смело ништа да се задржи, поготово не неки скупоцени предмет, бурма или сат… Наиме, постојала је особа која је ишла са кутијом и у њу сакупљала драгоцености. Уколико их не би предали, а чувари их пронашли, следила је смрт.

„Ја сам био број 107.032. Имао сам на ногама само гојзерице, могао је да се задржи каиш и ништа више“, објаснио је Стојиљковић, који данас, 70 година касније каже да је неуморан јер има осећање одговорности пошто кад говори – говори у име мртвих.

По пријему у логор, следило је прво спавање у карантнинском делу у којем је свако проводио различит број дана, а како је рекао Стојиљковић, то је био принудни карантин из којег су многи одведени право у крематоријум.

„Спавање у карантину, на поду, звали смо „сардина спавање“, значи глава и ноге, са једне или друге стране. Команда је била лези, бацај се на под, а ако не легнеш ваљано или се не бациш на време, иду преко тебе са моткама“, објаснио је.

Затвореници су, према речима Стојилковића, у почетку били обучену у пругасту одећу, а када је дотрајала носили су оно што им се „заломи“ – кошуљу без једног или оба рукава, униформе бивше краљевске војске из Првог светског рата…

Стојиљковић је на ногама имао гојзерице, које је једног дана затражио СС војник. Морао је да их преда, а уместо њих добио је „дрвењаке са горњим платненин делом“, коју су затвиреници звали „холандези“.

У таквој неудобној обући, они који су радили у каменолому „Винер грабер“ и носили камење, тешко и по 40 килограма, добијали су ране на ногама, које су доводиле до гангрене.

И управо је рад у каменолому, према речима Стојиљковића, спадао у најтеже послове. Затвореници су, уз 186 степеника „степеништа смрти“, носили камење тешко неколико десетина килограма.

„Ја сам издржао само недељу дана, а онда сам пао. Нису ме ликвидирали, него послали у болницу где сам постао заморче на којем су вршили разне ’виво експерименте‘, навео је Стојиљковић, који се присећа и да, када је његова група стигла у Маутхаузен, директна ликвидација није била примарна, јер је на делу било ’убијање радом‘.

Глад и жзеђ су, како каже, биле неиздрживе – они који су радили добијали су дневно до 1.600 калорија – за доручак пола литра течности и, можда, парченце хлеба, за ручак порцију супе од парчади или љуски кромипра или од репе, а за вечеру парче хлеба, мало мармеладе или вештачког сира.

Они који нису радили дневно су, рекао је Танјугов саговорник, добијали од 450 до 650 калорија.

Методе мучења су, не може да заборави Стојиљковић, биле бруталне – сеансе смрти подразумевале су стрељање, дављење голим рукама, дављење у бачви, инјекција у срце, што се звало шприцање, вешање, крематоријуме…

„То је логор без икаквог осећаја разума, место за убијање и ликвидацију људи. Рецимо, пођеш на рад, војник ти скине капу, баци преко ограђене стазе и натера те да одеш по њу. Ти пређеш границу, а он те убије, наводно ради покушаја бекства“, речи су Стојиљковића, који истиче да није губио наду, чак ни у најтежим тренуцима.

Посебно је зими било опасно, у каменолому на клизавом путу од капије Маутхаузена до првих степеница.

„Ако је клизаво, можес да се оклизнеш и упаднеш директно у каменолом висине 40 до 50 метара, или да паднеш са друге стране тако да пређеш граничну линију, и онда имају право да те убију и то и ураде јер су за убијања добијали одуства и награде“, казује Стојиљковић.

Он се присетио и „ин виво“ експеримената које су спроводили немачки лекари јер су, како каже, желели да буду хирурзи, па су имали просечно пет интервенција дневно.

Стојиљковић је рекао да су нацистички лекари оперисали „из чистог мира и из обести“, па су тако знали да оперишу ногу и да је врате у супротном правцу, а операције су спровођене ради стицања искуства на живим људима.

Логор Маутхаузен је ослобођен 5. маја 1945. године, а Стојиљковић је одатле пребачен у болницу у Линцу где је провео пет месеци.

Претходног викенда, на обележавању 70 година од ослобођења Маутхаузена, на месту некада концентрационог логора, Стојиљковић и други преживели логораш Никола Јовановић, добијали су аплаузе и знаке искреног дивљења од свакога ко је препознао њихову причу и све што су преживели.