Протјерани и опљачкани свештеници

Илустрација / Жртве окружене хрватским и муслиманским усташама недалеко од Саве, 1945. Фото захваљујући: Ројтерс / Јерусалем пост

Домови протјераних свештеника Српске православне цркве са цијелим иметком и намјештајем остајали су запечаћени са натписом на вратима: „Власништво НДХ“

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 23. АПРИЛА /СРНА/ – Свештеник Билинац истиче да су усташе православне свештенике Митрополије дабробосанске, оне које нису убиле, протјерале у Србију.

Државно равнатељство НДХ је 2. јула 1941. године формирало Одбор за пресељење православних свештеника у Србију, који је убрзо свим локалним органима власти послао окружницу са наредбом за хапшење православних свештеника и њихово довођење у припремљени сабирни и исељенички логор Цапраг код Сиска, одакле су након вишемјесечне тортуре протјеривани у Србију.

У почетку је било планирано стварање само једног сабирног и исељеничког логора, али су касније створена још два сабиралишта – Даница код Копривнице и Славонска Пожега.

Хапшење православних свештеника, планирано за 10-11. јули 1941. године, није успјело онако како су то усташе очекивале, а међу неколико разлога је и тај да су неки свештеници раније избјегли у Србију.

Хапшења свештеника почела су и прије формирања одбора, па су у априлу и мају ухапшена два свештеника и спроведена у Копривницу.

Управа Велике жупе Врхбосна јавила је 14. јула у Загреб о хапшењу свештеника из околине Рогатице и њиховом отпремању за Цапраг. У овом документу помињу се породице свештеника Јосифа Рогановића, Саве Ристића, Душана Веселиновића, Милоша Јевђевића, Вељка Мијатовића и Атанасија Косорића.

До 14. јула 1941. године ухапшено је 28 свештеника и спроведено у логор Цапраг. У јулу су и три свештеника спроведена у логор у Славонску Пожегу.

Истовремено је у мају, јуну и јулу у Србију пребјегло 13 свештеника.

Хапшење и интернирање свештеника у логоре поновило се 9. августа, такође на основу наређења Државног равнатељства поново упућеног свим органима власти. Истовремено, та окружница садржавала је и наредбу да се свим преосталим свештенослужитељима забрани свако даље чинодејствовање.

Свештеници и чланови њихових породица хапшени су касно ноћу. Морали би брзо да се спреме, да понесу сав новац, накит, вриједносне папире, одјећу и постељину до 50 килограма тежине, а некима ни то нису дозвољавали.

Приликом првог саслушавања у затвору одузимали су им новац /остављали би по 500 динара/, накит, врједносне папире и све остало што им се свидјело. Одатле су транспортовани у логор.

Њихови домови са цијелим иметком и намјештајем остајали су запечаћени са натписом на вратима: „Власништво НДХ“.

Један од многобројних примјера прогона православних свештеника је и случај пароха илијашког јереја Василија Зечевића, којег су усташе први пут ухапсиле три дана пред Видовдан 1941. године у Илијашу код Сарајева и уочи Видовдана спровеле у Сарајево, а потом, неколико дана послије пуштања поново ухапсиле 10. јула.

Према његовом свједочењу, у парохијски дом у Илијашу у пола ноћи дошло је 20 наоружаних усташа који су му наредили да се у року од 20 минута обуче и спреми.

Напољу је чекао камион покривен платном са два жандарма, у који су га увели са два сина – Љубишом /10/ и Душаном /8/ и одвезли у сабирни логор у Високо, гдје су доводили и остале свештенике и њихове породице.

Узели су му све кључеве од цркве и имовину, те наредили да новац и вриједносне папире понесе са собом, а то му је у два сата ноћу у Високом одузео котарски предстојник.

Усташе су једног дана запечатиле све црквене установе у Сарајеву – Црквени суд, Митрополију, Епархијски управни одбор, Управу парохије и Црквену општину и потом извршили детаљан претрес тих установа. Претрес је трајао пуна три дана.

Најригорознији претрес урађен је у канцеларији и стану митрополита Петра Зимоњића, гдје су све ладице на столовима и орманима проваљене и све ствари разбацане.

Убрзо послије тога, усташе су ноћу похапсиле све чланове црквеног суда, ректора Богословије, сва четири сарајевска пароха, једног чиновника црквене општине и околне свештенике са њиховим породицама.

Станове су им запечатили и са минимумом најпотребнијих ствари упутили их у усташки исељенички логор у Цапрагу код Сиска, гдје су провели три седмице у присилном раду, терорисани на разне начине.

Кроз какву су тортуру у тим логорима прошли свештеници и њихове породице најупечатљивије се може видјети из исказа протојереја Брежанчића који наводи да су приликом доласка у те логоре преметачине биле страшне, „да су скидани и мушки и женски“.

„Женскима косе расплићу. Траже скривене предмете чак и под језиком и ушима. Оно што нађу, не само да одузимају већ дотичног туку и злостављају, зато што је обмануо и преварио управу полиције која га је затворила и која је први претрес над њим обавила“, истиче Брежанчић.

Према његовим тврдњама, живот у логору био је тежак и несношљив, бараке тијесне, нехигијенске, подизане за смјештај стоке или муниције, а не за становање људи.

„Нарочито се много патило од несташице воде, од велике тјескобе у баракама, од мањка клозета и начина њихове употребе. Поступак усташа био је суров, дрзак, изазивачки“, наглашава Брежанчић.

Приредио: Невенко ЕРИЋ