Хоће ли ико одговарати за масакрирање 56 српских цивила у Јошаници код Фоче? Фото: РТРС
Међународни кривични суд за бившу Југославију – Хашки трибунал, основан прије 24 године, према најавама требало би да буде затворен 19. децембра ове године. Баш на дан кад ће се породице жртава присјетити једног од најстравичнијих злочина у двадесетом вијеку. У Горњој Јошаници код Фоче масакрирано је 56 српских цивила, међу којима и троје дјеце. Хоће ли 19. децембра бити стављен кључ и на овај, и даље некажњени злочин?
Прије 25 година Душанка Лаловић имала је 70 година и једна је од малобројних који су преживјели покољ у Горњој Јошаници. Одлазак код бабе Јоке и деде Василија Вишњића, на прославу крсне славе Светог Николаја, за невине и добронамјерне Јошаничане није наговјештавао трагедију, о којој су тада извјештавали и Би-Би-Си и Њујорк тајмс. Чудом је избјегла смрт бјежећи пред џелатима, чијих ликова се и данас сјећа.
„У једном жбуњу испод села све је горило. Видјела сам све, чула су се запомагања, јауци и плач… Била је велика паника, борба за живот. Није било никаквих назнака уочи Никољдана да ће се тако нешто дешавати. У пола шест су нас пробудили пуцњи. Бјежала сам са тетком, али су њу убили“, присјећа се Душанка Лаловић, један од очевидаца стравичног догађаја.
Убијени су и Душанкин отац Томо и стриц Раде Вишњић. У нападу на српску нејач, изведеном из правца Горажда, према тврдњама очевидаца, било је неколико стотина војника, којима су тадашњи шефови Армије Републике БиХ нареднили да нико не смије остати жив, чак ни дјеца. Добро упућени свједоци тврде да су то наредили Заим Имамовић, Ахмет Сејдић, Ферид Буљубашић и Хаџо Ефендић.
У Никољданском погрому крвници су масакрирали и сестру и зета Славка Ђорђевића – Јелу и Миладина Вишњића.
„Моја сестра је измасакрирана, заклана је са неколико убода у трбух, а зет је искасапљен, пробадан је бајонетом. Нису хтјели да га убију, него су га оставили да се мучи док не издахне“, описује још један од очевидаца немилих дешавања, Славко Ђорђевић.
Село је сравњено са земљом. Препричава се и страдање породице Вишњић-Вукадина и Зорке и њихових синова, Драгољуба и Милана. Убијени су и Драгољубова сурпуга Олга, седмогодишњи син Дражен и десетогодишња кћерка Драгана.
Злочинци су убили и двоипогодишњу Данку Тановић и њену двадесеттрогодишњу мајку Зору. Постоје свједочења да су се злочинци харајући по селу такмичили ко ће више заклати. Очевици истичу да је било стравичних призора.
„Тог јутра смо дошли да им помогнемо али већ је било касно. Најстрашније су слике када смо видјели загрљене оца и сина убијене. Нисмо могли никоме помоћи, све је било мртво. Убијена Олга, коју су повели у Горажде па је убили, а мало доље ниже њезина мртва кћерка“, каже очевидац злочина, Милорад Чанчар.
Потомци Вишњића даровали су земљу у Горњој Јошаници за подизање задушног спомен храма.
Међу бројним свједочанствима које су очевици износили и пред полицијским и правосудним службама Босне и Херцеговине, указују да је јасно ко су наредбодавци и извршиоци овог свирепог злочина.
„Један комшија одавде Хаско Јашаревић, када смо били на положају око Зебине шуме и дозивали се и причали, рекао је гдје је тијело убијене Олге коју смо касније нашли баш како је и рекао. Питао сам га, зашто Олгу убисте, а он ми каже да нису они него Вишеграђани“, рекао је свједок, Радмило Кулић.
Злочин без казне 25 година послије је болно присјећање преживјелих да за убијену дјецу невине старце и жене нико није одговарао. Из Тужилаштва БиХ – одговор и на нашу адресу: „У току је истрага која се односи на ратни злочин на наведеном подручју. Више информација или детаља, у овом тренутку не можемо давати“. Душанка Лаловић тромост правде на бх. начин поткрепљује и чињеницама да је више пута службено износила истину.
„Од Никољдана 1992. године када се сјетим прво изјаве у нашој полицији, знам да је било и Хагу под ознаком Б и да су га дали у БиХ тужилаштву. Разговарали смо и са тужиоцима, док је главни тужилац био Горан Салиховић углавном ништа није урађено, све је на мртвој тачки“, завршава очевидац овог догађаја, Душанка Лаловић.
Горња Јошаница, село је у којем стравичне слике никада нису изблиједиле, посвуда рушевине и подсјећање на јецаје страдалника, међу којима је најстарији био деведесетогодишњи Раде Пљеваљчић. Тишина овог, за многе светишта из којег истину, свједоче сјене звјерски уморених мученика и вапај да злочин не смије остати без казне.
