СРНА, 1.4.2017, Свештеник Зекић: Тукли су и везивали, а никада нису рекли зашто то раде

Војници су Јеремију и Александра тукли из великог страха. То су били ситни људи којима се, колико су били мали, пушке по земљи вуку. „Александар је тада имао 30-ак година, атлетски развијен, лијеп. Он је сваког од тих војника могао по тројицу да носи и да се са четвртим бије“

ПАЛЕ, 1. АПРИЛА /СРНА/ – Паљански свештеник Миомир Зекић тврди да је власт у БиХ кривац што су на данашњи дан прије 13 година припадници тадашњег СФОР-а и НАТО-а њега и његову супругу више часова малтретирали, а свештеника Јеремију Старовлаха и његовог сина вјероучитеља Александра брутално претукли, угрозивши им животе.

„Кривац за све што се десило је власт у БиХ која је дозволила да тако нешто буде учињено. Ако у једној земљи њена власт организује живот тако да јој неко са стране дође и тако нешто уради, онда се ради о дебилима или неспособним људима“, каже Зекић, једна од жртава интернационалних мировњака у БиХ, на почетку приче за Новинску агенцију Рерпублике Српске – СРНА.

Зекић истиче да му никада неће бити јасно ко је и зашто тако нешто наредио и зашто су баш његова и породица Старовлах биле жртве.

„Тукли су нас и везали, а да нам нису рекли зашто то раде. Никада нам неће бити јасно због чега смо ми одабрани. Они нису дошли по својој вољи. Њих је неко послао. Што су дошли у ову кућу, а нису у другу у којој су такође била два свештеника? Ништа није случајно“, наглашава Зекић.

Коментаришући тврдње и саопштења СФОР-а и НАТО-а да су они у тој акцији тражили осумњичене за ратне злочине, конкретно првог предсједника Републике Српске Радована Караџића, Зекић потврђује да је неко њих свештенике пријавио да скривају Караџића, иако су сви знали да од тога нема ништа.

Он наглашава да је на Палама било тада и значајнијих и битнијих Караџићу од њега и оца Јеремије, а да њих двојица нису били ни тада, а ни данас страначки опредијељени, да нису присуствовали страначким скуповима, да нису били чланови никакве власти.

„Ми смо се само Богу молили. Ништа друго нисмо радили. Ми смо само клечали и молили се Богу, и кад су нас тукли и кад су отишли и кад су Јеремија и Александар били у болници. То је наша једина грешка. За то вријеме Караџић је сједио у Београду и они су то знали. Недуго послије тога, Караџић је ухапшен“, наводи Зекић.

ВИШЕ ПУТА ГУБИО СВИЈЕСТ

Зекић наводи да су прије те страшне ноћи између 31. марта и 1. априла 2004. године паљански свештеници, њихове породице и домови мјесецима праћени и надзирани, нарочито ноћу, од италијанских припадника СФОР-а.

„Значи да ни птица није могла прићи кући, а не људескара каква је Радован, и његова пратња“, указује Зекић.

Истиче да је догађај упада у кућу сам по себи био нешто страшно.

„Не могу вам испричати који је то страх који се уселио у човјека. Наједанпут нека страшна бука, експлозија, нестаје струје, само се чују хеликоптери, упадају људи кроз прозоре“, прича Зекић, док му боја коже на лицу постаје црвенија, поглед се сужава, а очи влаже као код човјека огорченог што му је причињена неправда, а не зна разлог за то.

За вријеме акције мултинационалних снага, Зекић се неколико пута онесвјешћивао, па долазио свијести, а први пут приликом упада страних војника у кућу.

„Од тог страха кад су први војници скочили да ме вежу, већ сам био на патосу онесвијештен. И то што сам се онесвјестио, вјероватно ме спасило да не настрадам као што су настрадали отац Јеремија и Александар“, сматра Зекић.

Он тврди да су војници Јеремију и Александра тукли из страха великог, описујући те их као ситне људе којима се, колико су били мали, пушке по земљи вуку.

„Александар је тада имао 30-ак година, атлетски развијен, лијеп. Он је сваког од тих војника могао по тројицу да носи и да се са четвртим бије. Чини ми се да би се и ја везан са двојицом могао носити“, прича Зекић и констатује:

„А тек који су страх ти војници имали, не могу вам то описати, то је страшно. Да ви само знате са којим су они страхом долазили и кад су претресали, кад су нас напали. Они су били унезвијерени, тресли су се као јасиков лист. Они су се тресли од страха као преплашене звијери“.

Све вријеме највише је страховао да се не врате дјеца која су била вани, ван куће.

„Плашио сам се да не дођу кући и да их не побију“, истиче Зекић.

Сјећа се Зекић и када се други пут онесвијестио.

„Лежимо на патосу везани супруга и ја и она почиње да плаче. Покушавам да окренем главу да видим зашто плаче, а војник ми са чизмом на лицу то не дозвољава. Могао сам да пребројим шаре на чизмама“, каже Зекић.

Ипак некако успијева да окрене главу према њој и да би је охрабрио каже јој: „Што плачеш. Ти си на тепиху, а ја на паркету. Није ти као мени хладно“.

Она одговара да не плаче због тога него да су јој лисице којима је везана толико стегле руке и урезале се у тијело да не може да издржи.

„Како је то изговорила прилази јој војник и вади бајонет и сијече јој лисице којима је била везана. Ја те лисице и сада имам, чувам их. Како јој је сјекао лисице бајонетом, посјече је по руци. Удари крв, прсну по мени. Помислих: `Коље је!` и поново се онесвјестих“, прича Зекић.

Наредни пут се онесвијестио када су војници уносили Јеремију и Александра у хеликоптер.

„Крици које је тешко повријеђени Александар испуштао били су језиви. Мислили смо да је Дејан, млађи му брат. Мајка му Виторка само је завикала: `Куку, кољу Дејана!`. Опет сам се онесвијестио“, каже Зекић и наглашава: „Жал мајке за дјететом страшан је“.

Увјерен је да су припадници мултинационалних снага хтјели да побију све чланове обје породице.

„Они су понијели осам носила, тачно онолико колико нас је било у кући. У бјежанији након напада оставили су шест носила, а однијели само два у којима су однијели Јеремију и Александра. То значи да су дошли са намјером да нас побију“, појашњава Зекић.

Он подсјећа да су припадници СФОР-а прије акције неколико пута долазили и претресали и кућу и Цркву Успења пресвете Богородице.

„Морали смо дјечије индексе и личне карте да ставимо на комоду да их сликају, књиге су претурали, али тада нису били насилни“, каже Зекић.

НИКО НИЈЕ ОДГОВАРАО – НЕ ЗНА СЕ КО ЈЕ НАРЕДИО

Према његовим ријечима, око 15 дана након акције припадника СФОР-а и НАТО-а није било нигдје по Палама, а онда су се поново појавили.

Наводећи да га никад послије напада нико из међународних снага није контактирао, Зекић је истакао да је написао писмо, превео га на енглески, и дао га припадницима ЛОТ-а на Палама да однесу у базу у Бутмиру, али да никад није добио одговор.

„У њему сам написао да су све од некретнина што сам имао скршили, од личних ствари, намјештаја. Од експлозије су ми све мантије поцијепане. Брачни кревет из спаваће собе са душеком био је у ходнику. Није ми јасно како га је експлозија изнијела кроз онолишна врата“, описује Зекић.

Једино их је контактирала команда Мађарске јединице СФОР-а која је послала допис да њихови војници нису учествовали у нападу и да се они ограђују од тога.

Тврди да супруга и он послије свега имају психичких проблема.

„Никад судски нисам тражио одштету. Неколико пута сам полазио до адвоката Миљкана Пуцара да га питам и онда се вратим. Не могу они платити моје нарушено здравље. Више би ми помогло да је неко послије дошао и рекао да су погријешили“, истиче Зекић.

За овај брутални напад на православне свештенике не само да нико никад није одговарао, него није ни познато ко је то наредио.

Каже да никада не може заборавити да је Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и проморски Григорије, чим је чуо шта се десило, дошао право на Пале.

„Први је стигао из Требиња, а тек су послије други долазили. То је толика величина људска и снага Христвовог војника. Његов долазак вратио ми је наду у живот“, наглашава Зекић.

Невенко ЕРИЋ