Напад муслиманске паравојске на колону ЈНА у извлачењу из Тузле, 15.5.1992. Фото: Screenshot
У „Тузланској колони“ убијена су 132 војника и цивила, а Тузла ћути и након 25 година брани налогодавце злочина и скрива још три масовне гробнице са 78 тијела, тврди аутор књиге „Тузланска колона“ Драган Мркајић.
БИЈЕЉИНА, 13. МАЈА /СРНА/ – Масакр војника ЈНА у Тузланској колони 15. маја 1992. године био је медијски спектакл осмишљен и спроведен да се Срби заплаше и увод у највеће етничко чићење Срба у БиХ послије Другог свјетског рата, тврди Драган Мркајић у својој књизи „Тузланска колона“.
Кроз свједочења 33 преживјела учесника и застрашујуће исповијести породица жртава, Мркајић поткрепљује тврдње о „савршеном злочину“ на Брчанској малти као методи специјалног рата који је БиХ гурнуо у дугогодишње крвопролиће – због интереса великих сила и национализма малих народа.
„У Тузланској колони убијена су 132 војника и цивила, а Тузла ћути и након 25 година брани налогодавце злочина и скрива још три масовне гробнице са 78 тијела“, рекао је Мркајић Срни.
У књизи су објављена имена 54 погинула и нестала припадника ЈНА за које постоје подаци, а аутор објашњава да овај списак жртава није коначан, јер није постојала евиденција о добровољцима, цивилним лицима и старјешинама који су са породицама избјегли из Хрватске и боравили тих дана у касарни, очекујући да ће безбједно изаћи са војском из Тузле.
Аутор наводи да је у колони која се повлачила из касарне „Хусинска буна“ у Тузли било стотињак возила са 600 војника ЈНА, али и цивила, жена и дјеце, који су одлучили да са својом војском напусте овај град.
„Злочин се поновио по сарајевском сценарију напада на колону ЈНА, након Добровољачке улице, масакр у Скојевској улици – мртви, угљенисани у паклу мржње и рањени, потом трајно обогаљени“, каже Мркајић, који је до рата живио у Тузли.
Он описује и ноћ након злочина у којој су изгорјели остаци убијених војника довезени на тузланску депонију и затрпани гомилама смећа, а терен поравнат булдожером.
На основу вишегодишњег прикупљања и анализе све доступне грађе о овом догађају, аутор тврди да су тијела убијених скривена на најмање четири прикривене локације, од којих је једна Болница за плућне болести у тузланском насељу Славиновићи.
„Из масовне гробнице на гробљу Трновац у Тузли 1999. године ексхумирани су посмртни остаци 30 изгорјелих војника“, подсјећа Мркајић.
Свједоци у књизи до детаља описују монструозно иживљавање муслимана у Тузли над 70 рањених у злочиначком нападу, као и пљачку новца, злата, чак и сатова од рањеника.
Објављена су и свједочења о страхотама и иживљавању над 29 заробљених учесника „Тузланске колоне“ у муслиманским казаматима, као и преживљено понижење које је неке, убрзо након ослобађања, довело до самоубиства.
„Нико не умире док га не забораве“, поручује рецензент књиге „Тузланска колона“ Перо Деспотовић.
Нажалост, каже Мркајић, наводно грађанска Тузла ни послије 25 година не омогућава српској страни да на мјесту страдања војника ЈНА постави спомен-плочу жртвама, него на истом мјесту поставља плочу која слави такозване „ослободиоце Тузле“.
Због тога ће овог 15. маја воштанице и бијеле руже за невино убијене у Тузланској колони бити положене испред Спомен-костурнице на градском гробљу Пучиле у Бијељини, да злочинци поново не згазе и не стрпају у контејнере ове симболе вјере у вјечни живот и непролазну људску наду.
Упалиће воштаницу и мајка Мара за сина Горана Јокића, на мјесту гдје је сахранила двије нагорјеле кости убијеног дјетета. Није стигао са одслужења војног рока мајци у Пожарницу код Тузле, гдје га је чекала дјевојка и заказана свадба. Умјесто да дође кући, изгорио је у паклу „Тузланске колоне“.
Љерка БЈЕЛИЦА
