Светигора.com, 17.10.2021, Генерал италијанске војске: Лично сам видио раскопане српске гробове и разбацане кости

Косово и Метохија: Задушнице на српском гробљу Фото: Србин.инфо

Генерал италијанске војске Лерарио Козимо, који је био љекар у саставу Кфора на Косову и Метохији, у ауторском тексту за Вечерње новости, описао је оно што је видио на градском гробљу у Пећи код села Бело Поље, а то, како је навео, никада није замишљао да ће видети.

Никада нећу разумети – да неко ископа и разбаца остатке лешева?! Видео сам својим очима уништене надгробне споменике на светој земљи.

Зашто? Зашто се то догодило?

Никада то нисам разумео. Покушао сам, али нисам успео. Никада.

Зато што заправо није могуће разумети логички смисао по коме би наоружана фракција у рату требало да узме на нишан гробља. Да уништи надгробне споменике. Да ископа и разбаца остатке лешева. Да истреса бес над онима који више не могу бити опасност. Да оскрнави свету земљу.

То се управо догодило. Видео сам да се то догодило: у региону бивше Југославије званом Косово и Метохија. У коме су се тих година сви борили против свих. Свуда, од куће до куће. И у ваздуху се ширио задах мржње, сукоба, подела. Удисао се мучан мирис тела, напуштених уз путеве.

Али може ли оружана борба имати за циљ гробове у којима почивају јадни мртви? Мислио сам да ово није могуће. Све до тренутка када сам видео да се то догодило.

И видео сам својим очима. Тамо, управо тамо: на Косову и Метохији.

Моје занимање лекара италијанске војске већ ме је четири године раније довело у тај регион. Био сам у Приштини, у команди НАТО, која је добила име “Филмски град”, јер је била смештена у просторима у којима су се пре сукоба производили југословенски филмови.

Међутим, тог маја 2004. године отишао сам да служим у Вишенационалној команди у Призрену. На југу, близу границе са Албанијом.

Већ неколико месеци ситуација се погоршавала:  сви градови на Косову били су поприште жестоких борби. Ништа се није променило од онога што сам видео пре много година.Ништа.

Тог поподнева стигао сам у италијанску базу Италијанско село (Villaggio Italia), која се налазила у Пећи, на северозападу региона. Tу смо оружјем штитили манастир који је од 1316. године био седиште Патријаршије Српске православне цркве. То место је имало додатна унутрашња значења за мене, јер сам из Барија. Долазио сам, дакле, из града Светог Николе, толико хваљеног и поштованог у православном хришћанском свету.

Успут смо прошли кроз заселак Бело Поље. Село од неколико кућа, углавном расутих око гробља.

И ево, видео сам. Очима. Оно што никада нисам ни замишљао да ћу видети.

Црква на улазу у гробље потпуно је уништена. Запаљена је, и још се чуло пуцкетање испод гомиле дрва, од срушених стропних греда.

На терену који окружује те рушевине сваки надгробни споменик, свака гробница, све је било срушено, сломљено, разбијено. Неки од њих били су запрљани црвеним бојама са натписима који су славили ОВК, “Ослободилачку војску Косова”. Сваки гроб је био буквално силован.

Где год је раније био гроб, пред нашим очима су се појављивале провалије које су изгледале узнемирујуће, као улаз у Хад.

Са ужасом сам угледао пса који је побегао носећи у чељустима људску подлактицу без меса, из ко зна које гробнице. Једва сам се уздржао од повраћања.

Не знам зашто ми је поглед био усредсређен на ту гробницу. Не знам зашто сам одлучио да се упустим у то. Интуиција? Слутња? Не знам. Ни данас, након седамнаест година, не могу објаснити зашто сам имао утисак да ме нешто (или неко) изнутра зове.

Рекао сам мојим војницима да ме сачекају и пришао сам. Одгурнуо сам у страну делове надгробног споменика који су прекривали отвор и погледао унутра. Мрак ми није дозволио да видим колико је дубок, па сам бацио унутра комад мермера. На основу звука његовог пада на дно закључио сам да је то морало бити мање од пар метара дубине. Зато сам одлучио да сиђем. И спустио сам ноге у гроб, подупирући се рукама о ивице док нисам скочио и док нисам додирнуо његов под.

Прво сам подигао поглед како бих проверио положај избочина у земљи који ће ми омогућити да се попнем. Затим сам се окренуо да истражим унутрашњост. Нисам ни имао времена да упалим батеријску лампу, кад сам стао на нешто мекано. Осветлио сам то место.  Уздрхтао сам. Била је то глава магарца (или мазге, ко зна), која је још крварила на костуру онога ко је сахрањен у тој гробници. По одећи сам схватио да је жена.

Зграбио сам животињску главу и избацио је кроз отвор у који сам ушао. Затим сам поново саставио удове леша на најбољи начин и са пијететом, иако у таквим лошим условима. Кад сам завршио, поздравио сам ту мртву жену. И изашао сам.

Оно што се тада догодило никада нисам испричао. Ни тада, ни касније. Сада то радим.

Док сам излазио из гроба, јасно сам чуо женски глас како изговара реч, једну реч на српском: “Хвала”.

Нисам се окренуо: савршено сам знао ко је то изговорио.

А кад сам изашао на светлост дана, наставио сам да радим посао који сам изабрао.

Заиста се ништа друго није могло учинити.

Штитио српске светиње

Монографију манастира Високи Дечани на италијански је превео песник Драган Мраовић. Књига је штампана у 3.000 примерака као захвалност припадницима италијанског гарнизона на Космету који штите српске светиње. Козимо је био један од њих.
Писац, носилац ордена…

Лерарио Козимо, рођен 1958. године у Барију, био је хирург, санитетски бригадни генерал италијанске војске. Данас је у пензији, носилац је високог ордена Републике Италије, комендатор, прозни писац, аутор позоришних текстова и филмских сценарија…

Превод с италијанског
Драган Мраовић