Биљана Живковић: Васкрснуће Зорке Делић

Ако бисмо покушали да опишемо живот седамдесетчетворогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског.

Зорка Делић Скиба (1936-2015) Фото: Печат, 1.4.2010.

Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши оца и мајку, преживела је страхоте које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима. Два пута надмудрила је сигурну смрт, али је маестрално доскочила и окорелим усташама. А била је дете. Деценијама је живела са туђим наметнутим католичким идентитетом, све док није стасала, и постала „своја“. Српкиња. Сада је Зорка наша национална, историјска вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте догађаје у Другом светском рату. И то до детаља.

Зорка је, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој, дакле, ни високо образовање.

Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и слушамо памћење и мудрост. За опомену. Наша саговорница казује у почетку без суза, и мирно. Само мајку, мајку у пламену када пробуди из сећања, низ чисте образе крену незадрживи потоци. Сузе затим прогута, јер вели – ту је да казује, да се не заборави!

А на почетку разговора, који је за њу поново преживљавање голготе, Зорка нас упозорава на то да са подмукло наметнутим „случајем“ Сребреница нипошто не смемо да се миримо.

„Злочин је оптужити наш народ који је један од најстрадалнијих у васељени. Перфидно је, криминално и подмукло да Србе у геноцидни народ претварају исти они који су нас деценијама убијали, требили. Они који су починили геноцид над Србима! Јасеновац, Јастребарско никада и ниједан Србин ма где био, не сме да заборави. Морамо да се боримо, да тражимо да се призна геноцид над Србима у усташкој НДХ творевини.

 

Сада Сребреницом хоће од нас да направе злочиначки народ. Знају они зашто то раде. Ако би којом несрећом Србија поклекла, за век векова ће бити поништене све јасеновачке и јастебарске жртве, генерацијама које долазе чинимо страшну неопростиву неправду, и то заувек!

 

Јасеновачке жртве сада се смањују, десеткују, а Србија – ћути! Треба знати и колико је стотина хиљада наших жена и стараца страдало у логорима и јамама БиХ. Мора да се зна да је, према неким показатељима, статистикама, сваки други Хрват и муслиман у време НДХ помагао на одређен начин усташки покрет и убијање „ србочетника бандита“ и „србочетничке копилади“, како су нас тих језивих година сви они називали!

 

То је недопустиво, ако поштујемо и живе и мртве. Ако волимо сопствени народ! Ево, цитираћу вам речи Фрање Туђмана који је 24. фебруара 1990. изјавио: „НДХ није била само пука квислиншка творевина и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“. За паметног довољно! Званични Београд не сме да поклекне. Сада би жртву да прогласе злочинцем, па ваљда да наставе даље неометано и у БиХ и у Хрватској. Јер, ко ће онда моћи уопште да им забрани да поново насрну на „геноцидне, злочиначке Србе!?“

Сећате се дана када се судбина на ужасан начин поиграла са Вама те несрећне 1941. године.

Знате, постоје две боје које не волим. Од којих се стресем. Црна, усташка, и, црвена, за мене, ваљда, симбол српске проливене крви. То ме прати у стопу. Одмах, после оснивања НДХ, 24. априла 1941. године, а имала сам тада пет година, у моје родно село Крухари код Санског Моста у западној Босни, стигли су црни људи са црним униформама, црним пушкама. Биле су то усташе. Водио их је наш бивши слуга Омер Алагић. Прстом је хрватским војницима показивао које су куће у селу српске. Коју год је означио, та кућа би се убрзо нашла у пламену.

Сећам се, на крсну славу, Ђурђевдан, у нашу кућу у којој су мој отац Драго Делић и мајка Драгица са нас петоро деце дочекивали госте, кумове, уз славску свећу, жито, постављену трпезу, усташе су ушле уз псовке и све по столу и кући поразбијали. Отац их је замолио да то не раде и прибрано их позвао да седну и почасте се, јер је то породична светковина. Усташе су биле изненађене таквом реакцијом, и љутито су изашли, јер се Драго ипак није дао испровоцирати.

У исто време усташе су се сукобиле са Србима у селу Трмошња. Пуно Срба је тада рањено и убијено. Рањени су и неки усташки злочинци. За одмазду су извели 27 Срба, међу њима 10 Мидовића, сва моја ујчевина. Побили су их и повешали у парку и на тргу у Санском Мосту. Био је то први злочин хрватске војске после оснивања НДХ. Након тога уследило је саопштење да су присиљени то да учине, јер је наводно један Србин пуцао на немачког војника. Међутим, када сам касније трагала за документацијом увидела сам да немачки извори сведоче да нема никаквих доказа да је у питању био Србин, већ су оправдано сумњали да иза тог догађаја стоји Хрват. Дакле, хрватској војсци био је потребан повод, и то исконструисан. Почело је неумитно да се развејава страшно зло, невиђена мржња која је киптела из скоро сваког Хрвата, али и муслимана. Биле су то године страха и ужаса!

Убрзо су ухапшени Ваш отац, стриц, деда… Више никада их нисте видели.

Тог пролећа по свим селима и градовима одводили су угледне Србе, а потом све мушке главе. Ухапсили су мог оца, стрица Душана, деду Јована и мајчиног оца Теодора. Деда Теодора су ухапсили међу првима због тога што је био солунски добровољац. И нису се заустављали. Теодор је истог дана остао без браће Дмитра и Душана, синова Милана и Душана, а убрзо је страдала и моја мајка. Све су му усташе побили зато што је био Солунски ратник. Паклено време, када су земљом ходали људи без милости. У њиховим срцима царовала је змијска мржња.

Тог страшног дана пристигла је усташка сатнија, хрватски војници из Загреба, званичног назива „Анте Старчевић“. Водио их је озлоглашени усташа Славко Дасовић. Да не заборавим, када су почетком маја 1941. године стигли у Сански Мост, само за три месеца од њихове зверске руке побијено је на стратиштима, јамама, логорима преко 10.000 Срба.

Подсећам вас, пред рат је у срезу Сански Мост било 38.000  Срба, 18.000 муслимана и 8.000 Хрвата. Сматра се да је сваки други Хрват и муслиман помагао у хапшењу или клању. На Илиндан, 2. августа, само у једном дану око пет и по хиљада Срба бачено је у две ископане јаме у Шушњару, на имању мог оца, у близини села. Мушкарце су звали да се јаве због неког пописа. Масовно су пунили затворе, школе, магацине. Тамо су их усташки монструми мучили. Доцније сам сазнала од једне жене која је, такође, тада била у притвору, да је гледала како усташа наређује мом оцу и стрицу да се туку и један другом ломе руке и ноге. Они су се пуно волели, сви смо срећно живели у великој газдинској заједничкој кући. И пре су пристали да иду у смрт заједно него да један другог попреко погледају. Измасакрирани су бајонетима. Бачени су у јаму Шушњар.

Жене и деца Поткозарја заробљени у хрватско-немачкој офанзиви тзв. опрација Западна Босна, Козара, јул 1942. Фото: Музеј жртава геноцида 80/80

Као беспомоћно дете гледали сте како Ваша мртва мајка нестаје у пламену.

У село је 2. августа стигао брат нашег слуге. Радио је у Гестапоу и био у СС Ханџар дивизији. Пре рата су из наше куће носили храну и све што им је за децу требало. Онда су све заборавили. Наша кућа била је на пропланку. Мајка га је видела. Пре тога су запалили све преостале сеоске куће. Мајка је остала са деветоро деце – са нама, и са децом од стрица Душана. Са бескрајном тугом предосећања вечног растанка благо, с пуно љубави нас је гледала. Никада нећу заборавити умилни поглед мајке која нас љуби за вечност. Плакала је тихо. Ми смо пригушено јецали. Тешила нас је. Све изљубила. Једва се растала од деветомесечног Јовице кога је још дојила. Те дивне нежне руке. Никада више нисам осетила ту љубав. „Мили моји, молим вас, чувајте се и бежите у кукуруз! Драшко, сине, ти си најстарији, брини о свима њима, јер неће имати ко, ако се мени шта деси.“ Биле су то последње мајчине речи.

Нисмо још ни стигли да уђемо у велику њиву са високим кукурузима, а они су почели да дивљају. Мајка је потрчала за нама. На несрећу, вратила ју је рика животиња из наше штале која је као и кућа – била у пламену. Имали смо пуно крава, коња, волова. Сећам се нашег црног бика којим се отац поносио и редовно освајао награде на кориди под Грмечом. И данас чујем пуцкетање буктиње која све гута, и рику животиња. Мајка је отворила врата штале да спаси животиње. Испред ње се одједном појавио бивши слуга, грубо је гурнуо. Пала је и посрћући устала и рекла му: „Омере, злотворе, шта нам то радиш? Врати ми мог мужа и девера, пуна су два месеца како си их одвео. Ко ће нашу децу да отхрани!?“ Уместо одговора, хладнокрвно, са циничним осмехом, испалио је метак мајци у главу. У чело у висини очију. Пала је као покошена. Ми смо дрхтали и грцали. Пригушивали јецаје. Срце ми је јечало. Била сам избезумљена од шока, ужаса. На тренутак сам изгубила свест, нисам могла да дишем. Пресекла ме бука. Велика ужарена греда почела је да пада на нашу мртву мајку, која се претворила у буктињу. То је најтежи тренутак у мом животу! И данас заплачем као мало дете. Била нам је тако потребна. Све касније су били сурови дани оковани леденом мржњом. Није ми јасно како сам све преживела и како уопште постојим.

Како сте се спасавали после мајчиног убиства?

Омер је, то смо чули у кукурузишту, позвао усташе да крену у потрагу за нама. „Знам одлично ту породицу. Имају деветоро четничке копилади. У кукурузу су. Морамо их наћи и све преклати!“ Остало је нас девет сиротана: од стрица Душана најстарији син Драшко, имао је 14 лета, Петар је напунио једанаесту, Славка девет и Рада три године. Моја рођена сестра Невенка 13, Дара 11, Миле 9, и ја пет година, а Јовица још беба. Пред погибију мајка је последњи пут подојила Јовицу! Све дубље смо залазили у огромну њиву са кукурузима коју је отац са љубављу неговао. Чули смо како нас дозивају, прете, траже. Све је било добро док Јовица није почео да плаче. Дара му је чврсто затворила уста. Из руку јој је испао неколико пута. Поново га је стегла да не би плакао. Све се стишало. Била је ноћ, језива, августовска. Испред нас је изашла наша крава Шаруља. Она нас је касније хранила. Када смо је први пут помузли, хтели смо да нахранимо Јовицу, али он је био мртав. Јецали смо сви. Ужасна ноћ. Спавали смо испод звезда у тужном дворишту у којем је догоревао наш дом.

Били сте сведоци ужаса једне ноћи у Санском Мосту.

Почели смо да живимо живот омражених, прокажених. Живот бескућника. Морали смо да просимо. Обично Рада и ја. Славка је рекла да смо умиљате и да ће се неко на нас смиловати. Мало хлеба – очајно смо молиле. И данас чујем: „Марш из дворишта !“ Тако би нас дочекивали у муслиманским и хрватским кућама. Мало смо хране могли да сакупимо.

Српчићи просјаци на загребачком колодвору Фото: srbel.net (непоуздана атрибуција локације)

 

Колико је деце прогутало Јастребарско вероватно најбоље зна Ватикан. Све је у њиховим архивама. Али то је добро чувана тајна, јер када би се открило, потврдило би се званично учешће Ватикана у систематском уништавању православних Срба, убијању српске деце, будућности једног народа

Спавали смо на тавану железничке станице у Санском Мосту. Једне ноћи чули смо плех-музику. И сад ми одзвања „Лили Марлен“. Хиљаде и хиљаде мушкараца, Срба, кретало се тихо. Били су измучени. Нема колона без краја. Понадали смо се да ћемо видети оца, деде или стрица. Нисмо тада знали да су већ мртви. Колона је ишла према Шушњару. Били су везани један за другог, руке преко рамена везане оштром жицом, тако да ако би један пао, пререзао би врат другом. Све до зоре кораци, сенке смрти. Пред зору на крају колоне ишла су запрежна кола, са лопатама, кречом, натовареним маљевима, пијуцима. Па још једна колона наших несрећника. Поред њих усташе, проклете.

Срби су од батина, мучења, били напола мртви. Питају се данас људи, како је могуће толики народ, сви здрави, отресити, паметни, зашто се нису супротставили том животињском злу? Мало је оних који знају да Срби нису тек тако ишли под нож. Још у затвору, сваког дана, у колони стално им је понављано: „Уколико будете пружали било какав отпор, цела породица ће вам убрзо бити убијена. Жртвовали су себе мислећи да тако чувају своју децу, родитеље, супруге, мајке, сестре. Нису јадници знали, ни слутили да је већина њих већ остала без породица.

Стицајем околности Драшко је био на Шушњару и тако био сведок усташког клања и бацања у јаме.

Видео је непрегледну колону Срба, младих, средовечних, старих. Неке је препознао из Крухара, неке из оближњих села. Две огромне јаме већ су биле ископане и припремљене. На имању мог оца. Ужасно је то сазнање. Муслимани су ископали јаме за Србе. Унезверен Драшко је посматрао кришом како наш комшија Дино Вранић бајонетом убија људе. Са великим апетитом је набијао српске бебе на бајонет. По томе је касније постао озлоглашен. На тај начин је завршила моја стрина и њена беба. Придружио му се и Хрват Виктор Туњић, усташа који је касније „мирне савести“ побегао у САД. Наравно да титоистичка власт касније није ништа учинила да буде враћен и кажњен.

Драшко је гледао како маљем из све снаге удара човека. Причао нам је да му је пуцањ лобања био као мора дуги низ година. У пределу стомака зарили би у сваког несрећника бајонет и онда бацали у јаме. Некога су заклали. Све је тихо одрађивано. Ни пуцањ није смео да се чује. Када су завршили посао бацали су креч. Сећам се да је касније крв у потоцима излазила из јама, пролазила кроз земљу. Какав је то народ који недужном људском крвљу поји земљу? Монструозан!

Сви бунари су били пуни људске крви. Нисмо имали више где да пијемо воду. Кришом смо по ноћи одлазили на Саву. Наша крава више на том земљишту није пасла. И животиња зна за милост и саосећање. Они не! У Санском Мосту сутрадан весеље, стигао италијански циркус! Муслиманске и хрватске породице са својом децом. Већина мушкараца претходне ноћи била је у Шушњару. То је постала свакодневица за Србе широм НДХ, у Јадовну, херцеговачкој Коритској јами, у Лици. На све стране јаме. То је највећи геноцид о којем се мало, или скоро ништа не зна. По неким подацима у јамама је страдало више Срба него у Јасеновцу, а помиње се 730 хиљада јасеновачких жртава. Дане Ластавица је пишући књигу о јамама навео да у Хрватској постоји преко 324 јаме. У БиХ то никада и нико није ни бројао! А и Козара и западна Босна пуне су јама…