Вечерње новости, 14.2.2015, Ђакомо Скоти: Дрога за душу и убијање

Бојовници су рушили и убијали све пред собом Фото: Архива

Хрватским војницима хероин је дељен два пута на дан. У пољској амбуланти подизали су дневну дозу, пола грама ујутро и пола увече. Дељени су, такође, алкохол и психофарматици разних врста

30. август

“После операције ‘Олуја’ у Крајини, цела Хрватска се преобразила у пограничну војну крајину, а границе Балкана су се преместиле на границе Аустрије, Мађарске и Италије. Председник Хрватске моћи ће своје будуће политичке говоре да започиње са ‘Хрватице и Хрвати’, јер осим Хрвата у Хрватској није остао нико, Хрватска је постала једнонационална амеба.”

То су речи које је на једној конференцији за штампу изговорио Владимир Бебић, посланик из Ријеке, једини члан парламента из партије Социјалдемократска унија. Додао је: “Од хрватске политике целом свету је мука у стомаку. После операције ‘Олуја’, Крајина је постала спаљена земља у коју се више неће вратити њени становници. Такозвано ослобођење Крајине, чији народ је побегао пред ослободиоцима, није резултат надмоћи хрватске војске, која практично није наишла ни на какав отпор, него договора Загреба и Београда… Сценарио такозваног хуманитарног егзодуса становништва написали су много раније Туђман и Милошевић…”

Гледам, слушам и не могу да поверујем својим очима и својим ушима: италијанска ТВ, која се одлично види у разним крајевима Хрватске, јавља да је десетак хрватских војника стигло у општину Сан Патрињано у Коријану, у Италији, да би се подвргли лечењу зависности од дроге. Војници, сви веома млади, потврдили су да су “били кљукани дрогом” пре но што би били упућени на фронт да се боре, да би били отпорнији на одбојност према ужасима рата у Босни и Крајини. Ако нисам погрешно схватио, локалне новине општине Сан Патрињано доносе низ интервјуа са војницима који говоре о хероину који су официри лекари давали најслабијима и онима који су одређивани за најопасније акције.

Дрога “је била преписивана као медицина за душу, као лек који ти допушта да заборавиш и помаже ти да наставиш”. Није први пут, уосталом, да се користи дрога да би се повећала отпорност војника у борби.

– Хероин – прича Давор (29) – дељен је два пута на дан: одлазио сам у пољску амбуланту да бих подигао моју дневну дозу, пола грама ујутро и пола увече.

ПОРУКЕ СМРТИ ПРЕОСТАЛИМ СРБИМА

 

Ђакомо Скоти, 30. августа, бележи и “последњу причицу”: – Њу сам међутим прочитао у једном хрватском истарском листу. У једно српско село, које је остало скоро потпуно пусто, довучена је и изложена на тргу лешина једне од хиљада угинулих крава после бекства власника. Они који су организовали ритуал излагања претходно су крави одсекли виме, ископали јој очи, распорили тело целом дужином. Хтели су тако да оставе поруку. Да ли треба објашњавати коме је била намењена? Оном малом броју Срба који су остали у селу.

– Био ми је заиста потребан – говори други у новинама – да бих имао храбрости да се суочим са оним грозним борбама у којима си, да би преживео, морао ти први да убијеш; да бих заборавио плач и престрављена лица деце поред тела мртвих родитеља; да не бих повратио сву жуч коју имаш у себи кад видиш своје другове ужасно осакаћене гранатама.”

Дељење дроге, према причама војника објављеним у месечнику, понекад је каснило и “иако ниси могао да будеш сувише зависан од кризе апстиненције, после два дана, изненадне тескобе због потребе за дрогом биле су јаке, тако смо једног дана сишли у град и уперивши машинку у главу једног дилера, набавили дрогу”.

Војници су затим потврдили да су такође дељени алкохол и психофарматици разних врста, “али да би се обавиле опасније акције, да би се нападала села, да би се хладнокрвно клало и убијало, помажу снажнији анестетици и један токсикоман накљукан хероином или кокаином је идеалан”.

Спремам се да легнем кад факс поче да зуји. Тања Олуић, бивша директорка Телевизијског студија у Ријеци, која је избрисана са тог места када је Туђман дошао на власт у Хрватској (Тањина “кривица”: српске је народности), даје ми неколико бележака. “Могу ти послужити за приповетку”, дописује на дну поруке факсом. Белешке се односе на доживљај једне жене од 75 година која је дошла у Ријеку из Крајине. То је прича о Даници Р. Њена кућа се налази на главном камионском путу личком, на месту где се скреће према Удбини. Даничини син и брат напустили су кућу и село да би се придружили бескрајним колонама српских избеглица, које су напустиле Крајину у дане хрватске “Олује”. Даница није хтела са њима, одлучила је да остане у својој кући, у којој је, једва пре два месеца, умро њен муж. “Оваква каква сам, слаба и болесна, куда да идем?”

Када су дошли хрватски војници, затекли су је у кући, у њеној црној удовичкој хаљини. Један од војника одмах је насрнуо на њу. Покушао је да завуче руку међу старичине дојке, тражећи, како је рекао, сакривени новац. Жена се побунила. Ни њен муж никада, током 50 година брака, није себи дозволио тако нешто. Војник је ударио старицу. И његови другови почели су да је ударају ногама и рукама, и најзад су из старичиног грудњака извукли смотуљак од 3.000 немачких марака. “Видиш? Четникиња је хтела да нас повуче за нос!” Да би је казнили, исцепали су јој камама сву хаљину коју је имала на себи, све рубље које су затекли у кући, сву одећу коју су нашли у ормарима. Узели су затим телевизор и телефонски апарат, извадили су из фрижидера храну, разбацали је по земљи и изгазили. Пошто су завршили са пљачком, отишли су из куће, и оставили стару жену окрвављену, сломљену од бола, без хране, без светла, без воде, без обуће и без одеће.

Мало касније наишао је неки други војник. Потресен изгледом ове измрцварене жене, отишао је да нађе хлеба и воде, нашао је и нешто парадајза и све то донео сиротој несретници. На крају јој је оставио 100 куна и упитао да ли има неког од родбине. Да, жена је имала рођаке у Ријеци. Добри војник телефоном је обавестио рођаке Данице Р.: “Жива је и чека вас.” Када је дошла у Ријеку, српска старица се јада што не зна име војника који је спасао. Младић је само рекао да је Истријанин из Бузета.

Ова друга прича је о Милени С., жени од 29 година. Хрватска војска је већ почела да се шири по Крајини и већ је дошло до општег бежања становништва. Миленина мајка трком се упутила кући, са њиве, да би пустила стоку из штале, зграбила неколико ствари па и сама побегла. Милена, мање ужурбана, ишла је за њом на већој удаљености. Када је стигла у село, Кијање Горње, једно од толиких раштрканих села Лике, није затекла више никога. И њена мајка је била нестала и њена кућа била је празна. Шта да ради?

Свуда около одјекивале су експлозије граната и рафали из аутоматског оружја. Милена је одлучила да се затвори у кућу и чека. Напустила је кућу када је пала ноћ и лутала је неколико дана по шумама.

Једног дана чула је како је неко дозива: “Еј, мала!” Жена се окренула. Из једног аутомобила, у којем су била четири човека у маскирним униформама и са црним марамама везаним око главе, изненада је испаљен рафал. Четири метка погодила су девојку која је пала у јарак недалеко од пута. Ауто са војницима се удаљио, девојка је остала да лежи у јарку, целу ноћ. Од четири ране, две су биле тешке.Нашли су је други хрватски војници који су пролазили туда следећег јутра. Подигли су је, констатовали да још дише и однели је у болницу у Госпићу. Из Госпића су је пребацили у ријечку болницу, где ране полако зарастају.

Ђакомо Скоти, аутор књиге Хрватска операција Олуја – `ослобођење` Крајине и етничко чишћење Срба, на основу које је настао овај фељтон, јесте песник, приповедач, баснописац, есејист, историчар, књижевни преводилац и новинар. Рођен је у Савијану, близу Напуља, у Италији, 1928. године. Живи и ради у Хрватској (Пула, Ријека) од 1947. године. Плод његовог креативног рада су више десетина књига. Добитник је многобројних националних и међународних награда и високих одликовања.

ЋУТАЊЕ

Књига Ђакома Скотија у Италији је објављена септембра 1996. године. Пуних 14 година у Србији ју је пратила завера ћутања. На идеју познатог новинара НИН-а Саве Даутовића, 2010.године књигу штампају Издавачка кућа “Обзор” из Београда и Српско народно вијеће из Загреба.