Јасеновац, сестра Марија Фото; Јасмина Ковачевић, Твитер
САЛВАТОР ЛОИ, ПОТПОРУЧНИК италијанске војске у Лици (аутор књиге „Југославија 1941.“), описујући стравично оргијање хрватских усташа у Грачацу, и убијање родитеља па деце, записао је: „Брујање и урликање задовољства пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било ништа сем физичке фигуре“ (Che nei croati di umano non vi era che la figura fisica, p. 71)
Марија Чизмак, затвореница у злогласној староградишкој Кули, испричала је, 1945. Јани Кох шта се дешавало са децом коју су усташе одвукле на таван: „Карамарко је их клао тако да је сваком заринуо оштрицу дубоко у грло, а набодено на нож крвник би дијете треснуо куд би стигао. Мању дјецу Орешковић је давио рукама или их је прихватио за ноге и ударао њима два до три пута о греду тавана. Крв и мозак циједили су се низ таванице, а најстрашније је било што су сву ту болесну дјецу клали пред очима оних здравих, која су чекала да дођу на ред“.
Један од најмонструознијих злочина догодио се у подкозарачком селу Драксенић. Крвници су, 13. и 14. јануара 1942, извршили масакр у сеоској цркви над 208 житеља, међу којима је било 85 деце. Преживели сведоци, Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић описују стравичне призоре: „Марти Врнић су биле прорезане обе дојке и кроз њих провучене ручице њене деце, везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, њено дете“. Највећи број тела и лобања је био у тој мери деформисано да нису могла да се препознају, па је локални свештеник сакупио мозак расут по црквеном поду и сахранио испод олтара.
Јула месеца 1942. хрватске усташе су на Кордуну, у шуми Машвина, поређале на пропланку двадесеторо „дјеце, до једне године Дјеца су поређана у коло – ножице према унутра а главице према ван. Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, пререзано ножем испод врата“ (Страхиња Курдулија: „Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945.“).
Папа Пачели (алијас Пије XII) веровао је у моћ силе, месијанско провиђење и аријевски мистицизам. За то је имао више разлога (од мржње према Словенима до папске непогрешивости), изнад свега теоантрополошки, који је он превише идеологизовао, претварајући га у антикомунистичко уверење. Најзад, Еуђеније Пачели је најзаслужнији што је 29. октобра 1933. Хосе Антонио Примо де Ривера основао фашистичку партију Шпаније (Falange Espaola).
НИ ОВА, НИТИ СЛИЧНА ритуална убиства нису дирнула молитвено срце папе Пачелија који је као гесло свог понтификата прогласио миротворство: Opus Iustitiae Pax (Мир је дело правде). Овај „немачки папа“ и нежни молитвеник који се од баварске опатице Паскалине Ленард (са надимком „La Papessa“) није одвајао до краја живота, најзаслужнији је за зближавање Хитлерове Немачке и Ватикана, те не чуди што је нацистичка штампа одушевљено пропратила, 1939, његов избор за папу./…/
Овог принципа, папска црква се држи и данас и због њега се на Србе и у садашњем комплоту моћи и нових савеза сручила ватиканско-немачко-америчка казна. Иако то данас није тешко уочити, јасно је да се, попут ватиканског патобиографског рецидива, Србима враћа претња коју је управо Еуђенио Пачели изговорио у конзисторију децембра 1937. Пачели је тада (као државни секретар Пија XI и творац Конкордата) православним Србима упутио пророчку опомену: „Долази дан када неће бити мали број оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодушно и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио њиховој земљи“. Без сумње, папско начело Vox tempоris vox Dei то јест да је глас времена глас Бога (што у ватиканској граматици у ствари значи да је глас моћних глас Бога) Срби и овога пута тумаче различито од курије и папофила, увек спремних за нови крсташки поход.
Предраг Р. Драгић Кијук
