Вечерње новости, 18.2.2015, Ђакомо Скоти: Програмирани геноцид

Олуја: Пут без повратка Фото: Архива

Хрватски национални програм био усмерен на коначно протеривање Срба из Хрватске. То је био циљ војних операција “Муња” и “Олуја”

11. септембар

УОБИЧАЈЕНА дневна конференција за новинаре представника плавих шлемова у Загребу, Криса Ганеса: војници ОУН напуштају Хрватску (до сада их је отишло 1.400); у бившој Крајини и даље се појављују нови лешеви цивила, скоро сви су старији људи; настављају се и пожари. У Костајници су међународни посматрачи регистровали разарање других пет кућа нових пожара је било такође у Личком Петровом Селу и у другим местима бившег “Сектора Север”. Према проценама Криса Ганеса, последњих дана у Крајини су подметнути пожари у око хиљаду кућа.

Председник карловачке области, Јосип Јаковчић, изјавио је да је 52 одсто територије којом он управља било изложено пљачки и разарању. Кућа у којима се може становати има још у Слуњу и Плашком, а ништа није остало читаво у општинама Баковић, Цетинград и Саборско: “Све је уништено.” На територији осам општина, које обухватају и три града, од српског староседелачког становништва остало је једва 280 особа, од којих око 200 у Плашком.

Ова и друга саопштења садржана су у једном интервјуу који се данас појавио у “Новом листу” из Ријеке. Независне дневне новине уступиле су широки простор и лидеру Српске народне партије у Хрватској, Милану Ђукићу, рођеном у Доњем Лапцу, у Крајини.

Зато што се супротставио сецесионистима сународницима из тога краја, пре пет година, Ђукића је Туђман наименовао за министра; после тога врховник му је саветовао да оснује партију Срба верних Хрватској и наградио оснивача ове партије именовањем за потпредседника хрватског парламента. Све ово није спречило хрватске државне мас-медије, од ТВ до новина, да воде против потпредседника хрватског парламента систематску кампању мржње. Због отпора, Ђукић је одвео своју партију на барикаде опозиције. Операција “Олуја” тешко је погодила и њега и његову породицу. Његов отац од 75 година и млађи брат са женом и двоје малолетне деце улили су се у реку избеглица и данас се налазе у Апатину, у Војводини. Ако би и пожелели да се врате, не би то могли јер су кућу, у којој су живели до 5. августа, запалили ослободиоци. Кућу Милана Ђукића, међутим, порушили су 1991. његови српски земљаци непокорни влади из Загреба.

ЧИШЋЕЊЕ
ЗА четири године хрватски врх слагао је међународну заједницу уверавањем како постоји добра воља да се пронађе политичко решење. Ове воље никада није било, нити се икада помишљало на било какав уступак Србима у Хрватској. Резултат на крају је следећи: Срби у Хрватској сведени су на два одсто. Извршено је етничко чишћење.

Посланик Ђукић каже: “После ‘Олује’ Хрватска је повратила део своје територије, али то је опустошена територија, без живота, без хрватских држављана (српске етничке припадности) који су вековима живели на овим огњиштима, која су данас разорена.” Да ли је то резултат фаталног сплета околности или прецизног плана? За Ђукића, оно што се догодило саставни је део програма који је разрадио хрватски режим. Проверавајући изјаве највиших хрватских политичких људи, види се да је хрватски национални програм, како га они зову, или програм партије на власти, био усмерен на коначно решење проблема Срба у Хрватској, на уклањање једном заувек Срба из Хрватске. Срби су морали да буду уништени, морали су да нестану или да буду сведени на безначајан ентитет. То је био циљ војних операција ‘Муња’ и ‘Олуја’.”

Да ли се назире или не могућност повратка оних који су отишли отуда? Да ли је истина оно што кажу Туђман и други хрватски лидери да су Срби из Крајине отишли својом вољом са јасном намером да се више не врате? Ђукић одговара да српско становништво није желело да напусти огњишта предака у Крајини, ни Хрватску, њихову вековну домовину. Одлазећи, скоро сви су закључали врата својих кућа, сви су отворили штале да стока изађе напоље како не би угинула. Да су одлучили да се више не врате, вероватно би они сами запалили своје куће и штале, и све уништили.

“Био сам у Банији и на Кордуну и видео напуштене тракторе јер је пут којим је становништво бежало био пресечен или им је нестало горива. Ствари које су биле натоварене на ове тракторе наводе на помисао да су избеглице имале намеру да се накратко удаље од куће и домогну се шума, склањајући се од борби, да би се касније вратили када престану ратне операције. Носили су флаше са уљем, вреће кромпира, брашно, тигање, кишобране, старе покриваче (добре су оставили код куће), душеке, непромочиво платно и пластичне завесе. Да су мислили да одлазе заувек, натоварили би на приколице и телевизоре, вредне ствари, неки део намештаја. Међутим, ствари од веће вредности су оставили код куће, по које им, ето, нису дозволили да се врате.”

Ђукић је поменуо оно што је Туђман тврдио у свом говору из “воза слободе” за време путовања од Загреба до Сплита кроз ослобођене крајеве. “Његове речи откривају да Хрватска не жели да се Срби врате. Ту и тамо биће дозвољен повратак појединцима, али ништа друго. Остаје план систематског етничког чишћења, како произлази из изјава других истакнутих личности хрватског режима. Они не воде бригу о повратку српских избеглица, него о попису становништва које је остало у спаљеном делу Хрватске, о укидању прописа устава о заштити мањина, који су уосталом већ мртва слова на папиру.”

Од почетка, мишљење је Ђукића, хрватске власти биле су усмерене на етничко чишћење. У Обровац, на пример, у првим сатима операције “Олуја”, у зору, у петак 4. августа, стигли су разни аутобуси ради евакуације становништва. То се поновило и у другим местима. Евакуисани, међутим, нису остали у Хрватској, него су били пребачени директно у део Босне под контролом Срба. У вези са тим Ђукић каже: “Неко је говорио о хуманитарним депортацијама становништва, други појашњавају да је све то део споразума између Туђмана и Милошевића. Остаје чињеница да је цео један народ искорењен против своје воље!”

Интервјуисани се нарочито љути на Туђмана који је показао, рекао је, да је сејач мржње и лажљивац. У “говору из воза” тврдио је како су се у Крајини водиле тешке борбе. “Ја не знам са ким се борила хрватска војска”, речи су Ђукића, “ако се узме у обзир да су, како је сам Туђман додао у том говору, Срби одмаглили, а да са собом нису понели ни своје прљаве гаће ни свој прљави новац.

Да, тачно је, Срби су отишли остављајући не само њихов неважећи новац, него и немачке марке које су завршиле у џеповима хрватских војника. Најновији догађаји који су се десили у Крајини показују да Срби можда нису били чистији од Хрвата, али сигурно ни прљавији од њих. У вандализму и пљачкању имовине, Хрвати нису поштедели чак ни српске гаће. Говор мржње који је одржао Туђман од Загреба до Сплита пружа мало наде у повратак Срба на њихова огњишта.”

Ђакомо Скоти, аутор књиге Хрватска операција Олуја – `ослобођење` Крајине и етничко чишћење Срба, на основу које је настао овај фељтон, јесте песник, приповедач, баснописац, есејист, историчар, књижевни преводилац и новинар. Рођен је у Савијану, близу Напуља, у Италији, 1928. године. Живи и ради у Хрватској (Пула, Ријека) од 1947. године. Плод његовог креативног рада су више десетина књига. Добитник је многобројних националних и међународних награда и високих одликовања.

ЋУТАЊЕ

Књига Ђакома Скотија у Италији је објављена септембра 1996. године. Пуних 14 година у Србији ју је пратила завера ћутања. На идеју познатог новинара НИН-а Саве Даутовића, 2010.године књигу штампају Издавачка кућа “Обзор” из Београда и Српско народно вијеће из Загреба.