Мико Трипало: Ради се о монструозном плану, чије корене треба тражити у ставовима ХДЗ о етничком чишћењу Срба у Хрватској
11. септембар
РИЈЕЧКИ “Нови лист”, једине у то време независне дневне новине, уступио је велики простор лидеру Српске народне партије у Хрватској, Милану Ђукићу, који је испричао оно што је видео приликом недавног путовања у Крајину, искључујући област Лике, која му је била забрањена. Тамо где му је било дозвољено да иде, видео је “многе опустошене куће и веома мало људи. Веома мало их је остало, углавном све старији људи. Пошто су били затворени у сабирне логоре ради саслушавања, могли су да се врате својим кућама, уз обавезу да се пријаве полицијским станицама ради добијања нових докумената. Међутим, када су се појавили на шалтерима, ухапшени су и одведени не зна се где; изгубио им се сваки траг. Када је хрватска војска ушла у мој родни градић, Доњи Лапац, био је нетакнут. Идите и видите на шта личи сада, са спаљеним и опустошеним кућама”.
Лапац је био место са највишим процентом српског становништва на територији Хрватске. У годинама 1991-1995.(до почетка августа) ниједна од хрватских породица није била истерана одатле.
То је био узоран град по међуетничком суживоту и толеранцији. Није било мржње између суседа. Упркос режиму који су увели сецесионистички лидери, Хрвати су остали. Ђукић је поменуо породицу Миљковић, Хрвате који су после избора из 1990. ушли у Општински савет. А онда, када је наишла хрватска војска, поделили су судбину са српским земљацима и они као избеглице. Заједно са Миљковићима у изгнанство кренуло је и неколико лекара, и они Хрвати, који никада нису напустили своје пацијенте Србе из истог градића.
“Изборна кампања до које ће доћи у Хрватској наредне јесени биће бурна изборна кампања у којој неће изостати атентати, а могло би да буде и мртвих.” Рекао је то Славен Летица, бивши Туђманов лични саветник, а сада његов критичар, на једном скупу “интелектуалаца ангажованих у борби за доминацију етике над политиком”.
Летица је убеђен да ће, ако не буде заустављена, Туђманова партија успоставити тоталитарни систем у земљи заузимајући место које је имала Комунистичка партија у Титово време. Већ сада, рекао је Летица, систем тако функционише да неко може да “добије функцију министра економије зато што је постао Туђманов пријатељ за време партије тениса”.
“Туђманова Хрватска”, додао је Летица, “јесте земља у којој је 50 породица за свега неколико година преузело контролу над 80 одсто националног профита; многи од ових нових милијардера стекли су новац пљачкајући државну имовину. Сада им је потребна снажна власт без опозиције, да не би били приморани да одговарају због извршене отимачине.” Са овом последњом тврдњом потпуно се слаже један политички човек са левице и аутор неколико књига, по имену Мико Трипало.
ТУЂМАНОВЕ ЛАЖИ
Туђман је рекао да је “Книн увек био хрватски град” у етничком смислу, а да су Срби постали већина тек између два светска рата. Шеф хрватске државе, по професији историчар, није прочитао књигу коју је објавио Хрватски савез, “Кнински алманах”, из 1993. године, у којој, црно на бело, стоји да су већ 1857. Срби чинили већину становништва. “Та и друге Туђманове лажи произашле су из мржње и фрустрације, он не жели да Хрватска буде држава њених грађана, жели да избрише сваки траг који би подсећао да је овде живело српско становништво”, рекао је Ђукић у “Новом листу” и додао: “Ако се српском становништву не омогући да се врати на сопствену земљу, биће у питању геноцид.”
Мико Трипало је председник Партије социјалдемократске акције Хрватске. Далматинац, био је један од најближих Титових сарадника за време партизанског рата и у послератно време али, крајем 60-их повео је национални покрет, такозвано Хрватско пролеће, који је посејао семе радикалног демократског заокрета у целој Југославији (нови Устав из 1974), а и касније сецесије Хрватске и Словеније. Године 1990, када су преовладали екстремистички елементи, покрет је пао у руке Фрање Туђмана, који пошто је ступио у савез са организацијама усташких емиграната у разним европским и ваневропским земљама, кренуо је путем екстремне националистичке деснице, док је Мико Трипало остао везан за позиције демократске левице.
На данашњем сусрету у Загребу (11. септембар 1995. године) шездесетдеветогодишњи Далматинац направио је неколико осврта који ми изгледају више него занимљиви. Почео је тиме што је рекао да се Туђман користи војном операцијом, која је довела до поновног освајања Крајине, да би приписао победу искључиво себи и својој партији – режиму, чији хијерарси употребљавају без устезања изразе као “војска ХДЗ-а”, претварајући у зборове своје партије поворке, војне параде и друге манифестације које се у Хрватској организују свакодневно, преко месец дана, да би се славила победа.
“Све је дело Туђмана и његовог режима”, каже Трипало, “осим једног јединог изузетка: почињених злочина, који се и даље врше у ослобођеним крајевима после закључења операције ‘Олуја’”.
Према Трипалу, “пошто су први јуришни одреди војске и полиције, заједно са неколико домобранских пукова, завршили скоро без изгреда своје операције, на сцени (Крајине) појавила се трећа група (‘ослободилаца’) која је дала знак за почетак пљачкања напуштених кућа, подмећући пожаре по целим селима и варошицама. Овде није реч о овој или оној банди пљачкаша, него о посебно организованој операцији пљачки и подметања пожара, иза које стоје људи режима и партије на власти. Дакле, ради се о монструозном плану, чије корене треба тражити у многим ставовима партије на власти, који се односе на етничко чишћење државе.
“Такође је приметио да су представници неколико страних и домаћих хуманитарних организација, који су дошли у Крајину, пошто су видели ситуацију, закључили да је за “хрватску полицију било важније да спречи фотографисање пожара и пљачки, уместо да спречи пљачкаше и паликуће да врше своја дела”.
Мико Трипало још више је продубио хируршки рез када је оптужио Туђмана да је склопио тајне споразуме са Милошевићем на штету Хрватске: “Упркос свим датим обећањима, наш врховник је објаснио ко је наредио (1993) хрватској војсци да се повуче из северне Посавине, омогућавајући на тај начин Србима да створе онај коридор који је ових година имао животну важност за њихове положаје у западној Босни и Крајини. И даље, да се све више у хрватској политичкој пракси, гомилају такозвани случајеви који чекају објашњење: од убиства политичког лидера Анте Параџика, до експлозије складишта муниције на локалитету Дубоки Јарак са крвопролићем које је изазвала, и тако редом. Режим греши ако мисли да су људи то заборавили. Људи осим тога не заборављају како је, за три-четири године, мали број породица уско повезаних са врхом државе и банкама успео да се обогати у скандалозним размерама. Обогатиле су се на проливеној крви хрватске младости.”
Ђакомо Скоти, аутор књиге Хрватска операција Олуја – `ослобођење` Крајине и етничко чишћење Срба, на основу које је настао овај фељтон, јесте песник, приповедач, баснописац, есејист, историчар, књижевни преводилац и новинар. Рођен је у Савијану, близу Напуља, у Италији, 1928. године. Живи и ради у Хрватској (Пула, Ријека) од 1947. године. Плод његовог креативног рада су више десетина књига. Добитник је многобројних националних и међународних награда и високих одликовања.
ЋУТАЊЕ
Књига Ђакома Скотија у Италији је објављена септембра 1996. године. Пуних 14 година у Србији ју је пратила завера ћутања. На идеју познатог новинара НИН-а Саве Даутовића, 2010.године књигу штампају Издавачка кућа “Обзор” из Београда и Српско народно вијеће из Загреба.