Куће које су Срби напустили спаљују се пошто су опљачкане и нико не спречава ове злочине. Све ово део је једног плана
27. септембар
НАЛАЗИМО се на паради хипокрита и фарисеја. Жарко Домљан, један од јастребова хрватског режима, потпредседник парламента и високи поглавар Туђманове партије, учествује у Стразбуру на јесењем заседању Скупштине Савета Европе. Притешњен приговорима због радикалног етничког чишћења извршеног у Хрватској на штету српског становништва Крајине и западне Славоније, бранио се понављајући до бесвести фразу која је у Хрватској већ постала слоган, пошто је “врховник” први изговорио: “Срби су напустили Хрватску својом слободном вољом, нико их није отерао.” Домљан је са своје стране још додао: “Српски народ изван Србије је главна жртва политичке филозофије пансрпства.”
Други члан хрватске парламентарне делегације, Иво Шкрабало, успео је да исцеди једну сузу када је рекао: “Највећем броју нас, у Хрватској, дубоко је жао што су Срби отишли из бивше Крајине где су живели 300 година, али нису их отерале хрватске власти, отишли су пре било каквог контакта са хрватском војском и полицијом и упркос поновљеним позивима председника и премијера Хрватске да остану у Хрватској, где су им била гарантована грађанска и сва друга права.”
Да ли је могуће нешто безочније, циничније и лажљивије од овога? Која права су била гарантована људима, било их је 2.000 – 3.000, који нису побегли, а сачекали су долазак хрватске војске? Убијају их по пет-шест на дан (а сви су старији), у куће им подмећу пожаре, ко избегне масакр, истерују га са тог подручја…
“ОУН и даље добија обавештења о пљачкању и паљењу кућа на бившем Сектору југ (Крајине) које врше појединци у униформама хрватске војске.” То је данас у Загребу изјавио портпарол мировних снага, Крис Ганес. Војници ОУН су известили: неколико хрватских војника, који су стигли камионом, почели су да пљачкају станове у селу Кончарев Крај; дуж пута између Стрмице и Сепине Пољане сва села су опљачкана и спаљена.
Наjвећи промашаj
АКАДЕМИК Станко Ласић, један од најзначајнијих хрватских интелектуалаца прошлог века, у својој аутобиографској исповести поводом “Олује”, пише: “Ја сам – за разлику од свог народа, у његовој големој, преголемој већини, за разлику од мени ближих и драгих особа – одмах процијенио ‘Олују’ као највећи хрватски промашај, а не као величанствен догађај односно као ‘нешто највеличанственије што је имао домовински рат’, како је о томе говорио Звонимир Червенко, начелник Главног стожера Хрватске у вријеме операције `Олуја`.”
Наставља се у међувремену колонизација Крајине. Данас су 300 Хрвата, који су истерани из Бањалуке и Добоја, добили куће Срба у неколико села око Петриње. У овом крају влада хаос. Власти су неспремне да организују контраегзодус, подвукли су руководиоци Заједнице за избеглице Хрватске на својој данашњој скупштини у Загребу. И железничари се жале на неподношљиву ситуацију која је створена у железничком саобраћају у Крајини: недостају локомотиве и вагони, на линији од Огулина до Книна 40 прелаза је незаштићено, машиновође не могу да успостављају везу са станицама, возови саобраћају уз велики ризик. На подручју Плитвичких језера, националног парка поново отвореног за туризам, још су затворене основна школа и амбуланта, само је једна продавница поново отворила прозорске капке…
Истраживање које је обавила хуманитарна организација “Веритас” установило је да се у цивилним и војним затворима Хрватске налази 880 Срба из Крајине, практично сви они од 18 до 60 година који су ухваћени у цивилној или војној одећи за време операције “Олуја”.
Других 3.000-4.000 цивила, сви изнад 60 година, затворени су у сабирним логорима. Први су подвргнути инквизиторском поступку уз оптужбу да су починили ратне злочине, други су расути од Кутине до Шибеника без икакве перспективе да ће скоро изаћи из логора. Сасвим мали број оних који су остали на територији Крајине су болесни или неспособни да се старају о својим најнужнијим потребама, остали су без икога свога, без имовине, без средстава за живот, лишени личних докумената и живе у сталном страху да ће бити поубијани.
Још један докуменат: Петар Мркаљ, ангажован у име хрватских пацифиста у Хелсиншком одбору за људска права, изјавио је пре три дана у Загребу: “Све мере и поступци хрватских власти показују да за Србе, осим минималних изузетака, нема повратка у Хрватску. Они су изгнани управо ради чишћења Хрватске од њиховог присуства, да би се радикално решило вековно питање Срба у Хрватској. Куће које су Срби напустили на новоослобођеним територијама спаљују се пошто су опљачкане и нико не спречава ове злочине. Све ово део је једног плана.”
У ослобођеним селима, а Мркаљ је томе сведок, пошто је последњих дана више пута посетио Крајину – “камиони без регистрација и таблица одлазе и долазе, односећи све оно што се још може опљачкати, покрасти и натоварити.”
Оном малом броју Срба који су остали, узимају стоку, електричне генераторе који су их снабдевали електричном енергијом, тракторе, све. А њихова права? Не постоје: било који делинквент, у униформи или не, може да их убије као псе. Село Сјеничак, у близини Карловца, имало је око 800 кућа у тренутку ослобађања. Већ два месеца, сваког дана, по неколико њих изгори у пожару, за који дан неће остати ниједна. Неколико полицајаца је признало да није у питању плата, сместа би скинули униформу, стид их је. Нико од њих не успева да заустави паликуће, боје се освете.
У српским кућама које још нису уништене, сместили су се Хрвати протерани из Босне и Србије. Ново становништво већ је потпуно заузело варошице Вргинмост, Војнић, Кмјак, Тушиловић и друге; новим колонистима куће се уступају на 10 година после чега ће моћи да их откупе. Ако тако стоје ствари, пита се Мркаљ, јасно је шта се мисли о правим власницима Србима који су прогнани или побегли. Ако неко и успе да се врати, где ће да станује? Не треба се чудити, дакле – закључује Мркаљ – што су и оне српске породице које су имале намеру да се врате у своје куће пошто су избегле опасност од борби за време “Олује”, а изгледа да први спискови кандидата за повратак садрже више од 10.000 имена, морале да одустану. А то је био и остао циљ који је Туђман хтео да постигне, јер их више не жели. Каже Мркаљ: “Ја не радим ништа друго него само пишем писма Туђману, влади и другим хрватским властима, али не добијам одговор.”
У Стразбур, уместо Домљана и Шкрабала, требало је да пошаљу овог праведног а немоћног човека. Али и без њега, и упркос Домљану и Шкрабалу, парламент Савета Европе је и овако заузео праведан став. У завршном документу о стању у бившој Југославији захтева се од хрватске владе да “поштује споразум постигнут са ОУН 6. августа, тиме што ће давати обавештења и прихватити присуство страних посматрача и гарантовати елементарна права онима који живе на њеној територији”. Захтева се, поред тог, да “у што краћем могућем року буду предузете мере које ће омогућити повратак лица која су постала избеглице због операције ‘Олуја’ и да се поштује пуно остварење њиховог права на имовину”.
Ђакомо Скоти, аутор књиге Хрватска операција Олуја – `ослобођење` Крајине и етничко чишћење Срба, на основу које је настао овај фељтон, јесте песник, приповедач, баснописац, есејист, историчар, књижевни преводилац и новинар. Рођен је у Савијану, близу Напуља, у Италији, 1928. године. Живи и ради у Хрватској (Пула, Ријека) од 1947. године. Плод његовог креативног рада су више десетина књига. Добитник је многобројних националних и међународних награда и високих одликовања.
ЋУТАЊЕ
Књига Ђакома Скотија у Италији је објављена септембра 1996. године. Пуних 14 година у Србији ју је пратила завера ћутања. На идеју познатог новинара НИН-а Саве Даутовића, 2010.године књигу штампају Издавачка кућа “Обзор” из Београда и Српско народно вијеће из Загреба.