Вечерње новости, 24. 7. 2022, СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Усташе српско семе затирале убијањем деце

На улазу у логор Горња Ријека Фото: Историјски архив Војводине, Вечерње новости

ПРОШЛЕ године у Спомен-парку Јасеновац, 22. априла на обележавању 76. годишњице пробоја последњих заточеника из тог усташког логора, председник Хрватске Зоран Милановић, одговарајући на питање зашто на том месту избегава да говори о геноциду, ни мање ни више, рекао је: „Овдје је био геноцид, и то прије свега геноцид над Жидовима, да се разумијемо“.

Потом је поменуо Србе и додао да су они пружали отпор, због чега су били третирани као непријатељи. Значи ли то да они који су убијени јер су пружали отпор, нису били невини, односно да су нешто скривили? А онда је додао: „Били су непријатељи, зна се како се поступа са непријатељима – не убија их се у логору“.

Да ли је назочни хрватски председник овом реченицом мислио да се непријатељ убија нешто другачије, масакрира, коље на прагу куће, веша по воћњацима, или пали у дворишном пласту сена, управо како су његови преци широм Павелићеве усташке Хрватске радили пуне четири ратне године? Виспрени Милановић канда је заборавио да се устав државе на чијем је челу позива на „антифашистичко“ наслеђе, да се њихов суверенитет темељи на одлукама Народног антифашистичког ослободилачког вијећа (ЗАВНОХ) на којем су Срби проглашени конститутивним народом. И узгред, на том истом ЗАВНОХ-у Владимир Бакарић, будући високи хрватски и југословенски функционер је рекао: „На првом засједању ми смо били више представници српског отпора у Хрватској него представници НОП Хрватске“. Чији су онда они били непријатељи и да ли је то подразумевало да су и њихова деца непријатељи који се не убијају по логорима?

Шта год било – да ли Милановић пати од амнезије, потпуног незнања или покушава невешто да се поиграва цинизмом – морао би да се запита у којој је то земљи данашње Европске уније постојао посебан концентрациони логор за децу с јасним планом да ниједно не преживи? Зашто? Само зато што су православне вере.

Ако желиш да уништиш један народ, најпре му убиј децу… Уз Јасеновац, Градину и Стару Градишку, логори Јастребарско, Сисак, Ливно и логор на острву Пагу на Јадрану били су једини у свету специјализовани за затварање и убијање деце. Могао би господин Милановић да сврати до Архива Хрватске у Загребу, или да пошаље неког из свог кабинета, тамо се налази „Елаборат о дјечијим логорима у НДХ“. Тамо ће сазнати много о тужном херојства својих предака са мајчине стране, како су гушили децу стављајући их живе у вреће и бацали у јаме где су им мајке већ лежале заклане.

КОРИСТЕЋИ податке из више извора, као и из књиге „Били смо деца: Јасеновац – гробница 19.432 девојчице и дечака“ Драгоја Лукића, објављене 2000, подсећамо да је у НДХ за време Другог светског рата, а према подацима који још нису коначни, убијено 74.762 деце млађих од 14 година. Од тог броја, 14.528 њих воде се као жртве рата, а над 60.234 детета извршен је најтежи облик геноцида – 32.054 су дечаци, 28.012 су девојчице. Толико и такво уживање у дечјој патњи широм Павелићеве творевине сваком иоле пристојном човеку показују да ти монструозни злочин нису били последица болесних и изопачених појединаца, већ да је то било организовано и добро припремљено зло.

Када је пре четири године Хрватска дошла на ред да председава Савету Европе, преузимајући штафетну палицу руковођења европским парламентом, представници наших комшија су као приоритетне правце свог деловања навели заштиту националних мањина. А само неколико дана доцније, из Ђакова, познатог као вековног седишта католичке бискупије, из које би морао да се шири хришћански дух љубави, једнакости и слоге међу људима, стигла је „потврда“ како ће званични Загреб бринути о мањинским заједницама. У центру градића надомак Осијека освануо је графит „Ј…бат ћемо српску дјецу“.

Наравно да су прва на ред дошла деца. Уосталом, хрватски бојовници имају подужу традицију у масакрирању српске деце. То исто су радили и пре 108 година по Мачви, Подрињу, Поцерини, када су као део аустроугарске армаде 1914. напали Србију.

ХРВАТСКИМ званичницима и гласоговорницима који заговарају наново преиспитивање шта се збивало у Јасеновцу препоручујемо да пре тога прелистају, у бечким али и у загребачким архивима, документа о националном саставу 42. домобранске Вражје дивизије и Загребачког 13. корпуса, нарочито 36. и 42. пешадијска дивизије те формације.

Др Славко Павичић у књизи Хрватска војна и ратна повијест и Први свјетски рат, која је објављена 1943. пише да је „најхрватскија“ војна јединица био 13. загребачки корпус, а најелитнија формација 42. домобранска дивизија названа „вражјом“, а да је у Хрватској и БиХ мобилисано „најмање 500.000 војника“.

Подручје на коме је оперисала Вражја дивизија, коју су чинили Хрвати, најтеже је страдало у Првом светском рату. Према попису становништва 1910. године, Подриње је имало 242.420 становника, а десет година касније 186.627. Према аустријском попису из јула 1916, Шабачки округ је имао 76.706 људи мање него 1910. Број мушкараца смањен је за 57.968, а жена за 18.738.

Једно од дивљања аустроугарских војника 1914. у Мачви, забележено је у селу Дубље код Шапца. Српски војници су у једној кући нашли шесторо заклане деце. У следећој, наишли су на четворо деце са одсеченим главама стављеним поред тела, а петом детету глава је остављена да виси. Деца су била поређана на столовима. У селима су наилазили на људе обешене изнад кућног прага или повешане о стабла воћака, и то старце, жене и децу, или пак поклане у кућама и двориштима. Када су приупитали преживелог старца какви су то људи који су чинили те страшне злочине, одговорио је: „Не знам ко су, али говоре српски“.

„Од бројних вешала белели су се воћњаци и села, с обзиром на то да су народна одела у то време била бела – панталоне и горњи део одеће. Једно од тих тешко настрадалих села било је Прњавор, са 2.400 становника уочи рата. „Улазак обесних трупа непријатеља жељног освете после борби на Церу као и у наступању од Дрине, завили су у црно ово насеље…

Било је убијено, спаљено или измасакрирано укупно 352 становника. Највећи део чинили су старци, жене и деца“. У кући Милутиновића, у Прњавору, спаљено је 16. августа 1914. чак 96 људи, а два дана касније, у Ашеници, код железничке станице било је стрељано и живо закопано 89 људи…“ – забележио је Арчибалд Рајс.

САМО за „јуначко држање“ у Мачви, 1. новембра 1914. године, одликовано је на стотине Јужних Словена разним медаљама и ордењем, а на стотине их је унапређено у корпорале, фелдвебеле и цугсфирере. Десетине су добиле Златни орден, који је до 1917. прављен од чистог злата. Било је и оних с највишим одликовањима која су постојала у царству Хабзбурга – Орденом витеза Марије Терезије, који је власнику аутоматски доносио баронску титулу и аустријско, односно мађарско племство.

Зато не би требало да нас чуди реакција Андреја Пленковића, првог министра хрватске владе, када је одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду подигло оптужницу против четворице официра Хрватског ратног ваздухопловства за злочине почињене у војно-полицијској акцији „Олуја“ који су наредили нападе на две колоне избеглица на Петровачкој цести и код места Сводна 7. и 8. августа 1995. године. Тада је убијено 13 људи, од којих четворо деце, а 24 је рањено.

„Не долази у обзир да победничка хрватска војска којој дугујемо слободу и независност, постправним актима у суседним државама, а уверени смо да су иза тога политички разлози, из хероја претворе у неког против кога ће се водити кривични поступак – рекао је Пленковић после седнице врха ХДЗ.

Поводом обраћања председника Србије о ситуацији на Космету Милановић је поново покушао да буде духовит: „Мислим да је патријарх Чарнојевић, кад је селио Србе с Косова, био скулиранији и приземљенији од драме коју је Вучић пружио српском друштву“.

Заборавио је само на чињеницу да је са Чарнојевићем кренуло 70.000 душа, а у „Олуји“ у колони прогнаних било их је пет пута више. Уосталом, „Олуја“ и прогон Срба из Крајине није прва хрватска „хисторијска акција“ протеривања народа који се крсти са три прста. Према евиденцији немачких окупационих власти, у августу 1941. у Србији је регистровано чак 104.000 избеглица из Независне Државе Хрватске.

СВЕДОЧЕЊЕ АКАДЕМИКА ЖИВАНОВИЋА

АКАДЕМИК Србољуб Живановић је пре шест година сведочио у „Новостима“ да је Државна комисија у којој су поред њега били др Здравко Марић, Вида Бродар и Атон Погачник 1964. установила да у масовним гробницама у Доњој Градини, које су се простирале на дужини 12,5 и ширини 4,5 километара, лежи више стотина хиљада зверски убијених људи. У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа. Комисија је извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезали између 60 и 80 метара. После првих извештаја држава је забранила даљи рад, све је стопирано без икаквог објашњења.

Иван Миладиновић