Жарко Видовић: Слобода је директни пут у покајање

Проф. др Жарко Видовић Фото: Стање ствари / Душан Јауковић

Рођени сте у Тешњу, детињство и младост сте провели у Босни, најпре Добоју а потом у Сарајеву. Одакле су пореклом Ваши родитељи?

Моја мајка Јелена рођена је у Тешњу, а отац Стеван Видовић у Стрмици код Книна, али су се Видовићи врло брзо одатле преселили у Сарајево. Иначе, Видовићи су пореклом са данашње границе Црне Горе и Албаније. Ту постоје три села и зову се Видовићи. Они су били виноградари, па је мој отац увек волео ону песму: „Одатле иду винари, винари Белограђани“. Видовићи су одатле кренули у Боку а затим су насељавали Далмацију до Истре. У своје време су били најпознатији виноградари. Моја крсна слава је Свети Трифун. У Боки се налази црква Светог Трифуна, која је била првобитно византијска, православна, али су је римокатолици за време Турака прерадили. И сад недавно, кад је био земљотрес, падну зидови и открију се фреске православног храма! Свети Трифун је заштитник винограда и винара!

Како објашњавате чињеницу да Срби из Босне имају јаче изражену заветну свест?

Босански Срби су граничари српског народа, они су били у директном контакту са Аустро-Угарском као крсташком државом и Хрватима којима су наменили да буду њихово оруђе. Међутим, централни део српског народа није никада доживео панонски и средњоевропски католицизам као крсташку империјалну силу, па је зато имао врло наивне погледе на римокатолике, док је тамо то било другачије. Ево примера из мог детињства. Када сам се родио владало је југословенство, али су били важећи аустро-угарски родни листови, које је издавала општина на латинском, а они су били без података о припадности нацији и вери. Како подаци нису били потпуни и није било података о крштењу тражили смо их од Цркве, па је тако поп Љубо Дучић, рођак Јована Дучића, рекао да се дан крштења сматра даном рођења. Ето, то је био наш први отпор југословенству схваћеном као прозелитизам, јер су наше комшије у име југословенства на сваки начин настојале да наметну католичанство као просвећеније од православља.

Једна од најважнијих ствари о којој данас говорите је значај парохијске заједнице за црквеност православних хришћана. Какво је било Ваше младалачко искуство црквености и парохијске заједнице у Босни?

Мој деда је био православни свештеник у Тешњу. Он није исповедао људе, него би стао испред олтара, изнео путир и питао: „Да ли сте се исповедили, али не мени него ономе коме сте згрешили? Има ли кога овде ко има некоме нешто да замери? Не опраштам ја грехе, него Бог“. Тако је говорио, разрешио их и причешћивао одмах. Јер исповедање само свештенику није исповест. То је обред црквене организације која уопште није верска – то је институција. После Литургије седело се у кући која је била одмах преко пута јер није било парохијског дома. Долазили су ту сељаци на коњима из места удаљених и петнаест километара, а моја баба, попадија, сваком од њих прала је ноге. Е, та попадија је мене васпитавала у детињству.

Говорили сте о добрим односима Срба и муслимана тог времена и сведочили о бројним примерима њиховог херојског држања у логорима кроз које сте прошли. Како би православни требало да се односе према муслиманима?

Хришћанство је коначно ушло у европску историју дијалогом између Грка и Јевреја. Ми смо, међутим, данас у таквој ситуацији да православље, ако хоће да се уздигне и обнови, мора да води дијалог са семитима, значи и Арапима, а пре свега са оним муслиманима који не желе насиље.

Пре Другог светског рата краљ Александар умео је да води веома добру политику према муслиманима, тако да је пред одлазак у Марсељ, значи пред смрт, дошао у сарајевску џамију и поклонио се. Чак су му скинули чизме и опрали ноге да би могао да уђе у џамију. Није клањао, стајао је док они клањају, али је указао поштовање. Наиме, када је у Босни 1766. године укинута Пећка Патријаршија, онда су римокатолици навалили на православне у Босни да их покатоличе како год могу, међутим било је веома много муслимана који су били велики противници Аустрије, па је склопљена је нека врста савеза против Аустрије као крсташке силе. Од тог времена велики број муслимана држао се према Србима српски, и они су се изјашњавали као Срби.

У Тешњу, где је моја баба становала, а деда се већ упокојио, живео је и чувени Ширбеговић чији је брат учествовао у Првом светском рату и прешао преко Албаније. Сећам се када је једног лета Ширбеговић наишао поред цркве и казао мојој баби: „Помоз Бог Марта, ‘ајде вечерас на ифтар да ми дођеш“. Ифтар је свечана вечера у време муслиманског поста. Каже она њему: „Бога ми, не могу ти вечерас“. Питам је зашто не може, код њих се добро једе, а она мени стално даје неку пуру. „Не може сине, ако те зову на ифтар, онда треба као и они да не једеш ништа читав дан“. А ја кажем: „Па нисам ја муслиман“. „Свеједно, позвали су нас“. Сутрадан ми је рекла да читав дан не једем ништа и пазила на то. Ја сам, наравно, отишао да крадем воће. Увече смо отишли на ифтар. Све је то због тога што је и он, када је код нас долазио на Божић или Ускрс, поштовао српске обичаје, и све је знао, па и да буде и положајник. Тако је изгледао тај однос. Чак је и у четницима Драже Михаиловића било муслимана.

Тито је урадио све да онемогући зближавање Срба и муслимана, нарочито оног дела који се осећао српским, а том делу припада доста њих који су били са мном у логору. Треба водити рачуна о томе да православна Црква, као политичка организација у сарадњи са државом, не може ништа да постигне. Она може да опстане само као верска заједница у сарадњи са народом!

Реците нам нешто о Вашим студија у Загребу, односно, како сте постали скојевац?

Нисам постао скојевац у Загребу, него у Новом Саду. Моја припадност СКОЈУ није била политичка, то је био израз солидарности. Догађало се да када радници ступе у штрајк, па дођу штарјкбрејкери да растуре штрајк, онда смо ми одлазили да помажемо радницима и тукли се са штрајкбрехерима – то је била та солидарност. Затим, ми смо веома волели Русе и сматрали смо да је Стаљин руски цар. Нисмо ми појма имали шта се догађа. Политика је тада имала тираж од двадесет хиљада примерака и ја сам је читао једном недељно – четвртком: Политику за децу. Сматрали смо да су Руси донели велику правду и да треба бити са њима, а не са Французима или Немцима. Ми смо се држали љубави према Русима онако како нас је учила баба или мајка.

Онда наједанпут, пред полазак у Загреб из Новог Сада, деле брошуру Стаљинова биографија, и то смо волели да читамо, а после је дошла и Историја СКП-б. Браћа Бранко и Станко Бајић организовали су на Фрушкој гори школу за скојевце и ту сам ја почео да учим историју СКП-б, која ме је врло интрересовала, тако да сам постао, такорећи, образован скојевац. И као такав сам отишао у Загреб. Када је требало да идем на студије, моја мајка пита оца: „Зашто не у Београд“? „Е неће ми га ићи у Београд, да буде комуниста“, одговорио је отац „нек иде у Загреб, па да ми се врати као Србин“. Tога сам се сетио 1968. године, јер једини студенти који су били леви и анационални били су београдски, док су сви други били националисти, у Љубљани, Загребу, Сплиту, Сарајеву, Титограду, и то антисрпски настројени.

Југословенство је пре рата деловало врло збуњујуће на све нас, наметао га је просветни програм, уџбеници, све до појаве Историје Васиља Поповића, који је у њој дао приказ источног питања и западне империје, односно граница западне империје. Он је био бољи историчар од Владимира Ћоровића. Иначе, Василије је убијен већ 1941. године.

У то време се губила хришћанска солидарност и осећање заједнице. Да ли сте тада били свесни те жеље за истинском заједницом? Колико сте СКОЈ доживљавали као замену за изгубљену заједницу?

СКОЈ је, пре него што ћу отићи у Загреб, био пропагиран као заједница солидарности, другарства и узајамне помоћи: никад не смеш издати друга, никад не смеш напустити другарицу коју си изабрао… Заиста се проповедао морал. Иницијатор таквог скојевског васпитања омладине био је Иво Лола Рибар кога ће Тито касније да убије. СКОЈ је био заиста антифашистички насупрот Хитлерјунгенда који је постојао у Војводини и у Сарајеву. СКОЈ је био такав до 1944. године и до Титовог уласка у Београд, када је он покупио многе хулигане увео их у СКОЈ и дао им задатак да нападају лист Демократију итд. Наравно, то му није било довољно, па је после укинуо СКОЈ. Јер, скојевци су били патриоти и не треба доводити у питање њихову спремност да се боре против непријатеља. Треба доводити у питање чланове Комунистичке партије, јер су они били апсолутно непоуздани људи. У томе је корен сукоба на левици.

Сукоб на левици се тумачи као естетички сукоб. Ви сте били његов непосредни учесник и сведок. Како сте доживели сукоб на левици?

Када је 1939. године формирана Бановина Хрватска, шест дана пред почетак Другог светског рата немачким нападом на Пољску, Шубашић је одмах по њеном оснивању почео да се понаша као бан. Бан је почетни степен монархијског достојанства. Мачек је читаво време имао грађанску заштиту и сељачку заштиту, били су то униформисани партијски одреди који су у време партијских празника марширали са пушкама о рамену. То је било слично територијалној одбрани после рата. Обе те заштите Мачек 1939. године обједињује у Хрватску државну заштиту – ХДЗ. И та ХДЗ је нас, припаднике Југословенске војске, 1941. разоружавала. Тада сам се нашао у малој групи у Петроварадину, тако да сам морао да сакријем пушку и тражим цивилно одело.

Сукоб на левици је настао 1937. године после пораза Конкордата, који је био крсташки напад на Српску православну цркву у име југословенства. То је ишло дотле да је чак и Скупштина одобрила Конкордат. Иницијатор тог Конкордата био је Краљ Александар 1929. године. Међутим, када је видео о чему је реч, он се обратио Француској не би ли добио Конкордат у оном значењу какав је имао у Француској. Наиме Французи су у XIV/XV веку „заробили“ римског папу, превели га у Авињон¹, a он је тамо имао папство и служио интересима француског краља који је први који је потчинио папу националним интересима и нацију извео испред цркве.² Авињон се налази близу Марсеља, а тада се причало да је један од разлога његовог пута у Марсељ било добијање савета и помоћи да Конкордат који је Југославија морала да створи буде такав да папа, односно његови бискупи буду потчињени краљу, а не да воде своју политику.

Краљица Марија је тражила да се води истрага о убиству Краља Александра, међутим Француска је то одбила због тога што би то био међународни скандал, али не против Хитлера и Немачке него против Енглеза, јер Енглези су увек били заинтересовани за Балкан као своју стратешку базу против Русије, као што је то и данас.

Од 1934. битно се мења однос према Конкордату. Када сам дошао у Загреб на студије затекао сам врло чудну ситуацију. Пошто је Конкордат одбачен 1937. године, Крлежа и хрватски комунисти напали су београдску студентску омладину што је у демонстрацијама марширала под црквеним заставама против Конкордата, а то марширање су назвали „рипидијада“.

На чело КПЈ тада долази Тито са задатком да разбије Комунистичку партију Југославије, па из КПЈ одваја КП Словеније и КП Хрватске – две католичке партије. Оне добијају дозволу да воде преговоре са Каптолом о самосталности Хрватске и Словеније – потчињених нација. Стаљин и Коминтерна имали су став о савезу не само са радничком класом него и са свим нацијама које су противнице Краљевине Југославије као империјалне творевине Француске и Енглеске.

Коминтерна је стала на страну Хрвата и Словенаца да би се ослободили „великосрпске Југославије“. Сукоб са Конкордатом показао је да је и омладина марширала, међу њима су били и чувени комунисти, као што је рецимо Карабеговић,  јер је Конкордат сматран фашистичким. Наиме, папа је заиста и био наклоњен фашизму, а антифашистички покрет, рецимо у Француској, сједињавао је комунисте и вернике у борби против фашизма.

То се исто десило у Београду, међутим не и у Загребу где је КП Хрватске добила од Коминтерне дозволу да се бори против „великосрпске Југославије“, док је на чело КПЈ дошао је хрватски комуниста Тито. Када сам дошао у Загреб вођена је једна политика против Југославије, међутим, против разбијања СКОЈ-а и формирања СКОХ-а били су водећи далматински скојевци – пројугословени – који су били захвални Југославији и Србији јер су ослобођени од Италије. Тај искрени југословенски дух владао је Далмацијом и сви далматински скојевци на студијама били су Југословени и због тога били у сукобу са КПХ.

Много пута сам чуо и прочитао како се тај сукоб на левици представља као есетички сукоб. Није то био естетички сукоб! Распарављао се о томе за шта треба уметност да се ангажује: за социјалне или националне циљеве, па су сви тражили некакав политички одређен ангажман. У Загребу су комунисти тражили да буде прохрватски, антијугословенски и антисрпски.

Постојала су тада и друга студентска удружења: босанско удружење „Бразда“, словеначки „Триглав“ који је био и југословенски, „Матија Иванић“ који је био далматински, „Ловћен“ црногорски, „Михајло Полит-Десанчић“ – удружење студената из Војводине. Та студентска удружења имала су редовне и велике приредбе, међутим увек су наступали југословенски, против чега је била партија.

Због тог антисрпског става партије, из партије су иступили Божидар Аџија, Отокар Кершовани, Огњен Прица, Васо Богданов. Божидар Аџија је тада основао Странку радног народа која се одвојила и од комуниста, и од социјал-демократа. Када су били локални избори 1941. у свим српским општинама изборе добија Божидар Аџија са својом странком која је била антикомунистичка, што значи антиаутономашка. Ми скојевци разносили смо летке за његову странку, као аутентични Југословени сматрали смо да Југославија мора бити јединствена као и Совјетски Савез.

И тај СКОЈ, који је био против Комунистичке партије, биће и те како организован 1941. године, посебно у Далмацији: имаће партизанску бригаду којој је командовао Вицко Крстуловић. Међутим, Тито ће ту бригаду да укине 1943. Као што ће и СКОЈ да најпре у Београду напуни са хулиганима, а да онда, тобоже због хулиганства, укине СКОЈ у целој Југославији. Наиме, он се бојао СКОЈ-а, нарочито крајишког.

Ваше логорашко искуство је утицало на Ваше схватање човекове природе, на свест о људском достојанству и човековој слободи да одлучи о својим поступцима, и да човека битно одређује питање смисла живота. Да ли можете да се сетите неког пресудног догађаја из логорског живота који је утицао на Вас?

Било је неколико догађаја. Али посебно после немачког пораза на Стаљинграду, нама је у логорску бараку, у току ноћи, ушао Норвежанин који је био у норвешкој војсци, у квислинзима (они нису били џелати, били су само чувари реда, као недићевци код нас). Упао је нагло и само рекао „Tyskland kaput“.

Када смо чули да је Немачка изгубила, не знамо шта ћемо, него наточимо воде и наздрављамо. А есесовсци су због пораза на Стаљинграду, иначе сви млади, одлични скијаши, јаки као бикови, тада били повучени и скоро сви послани на источни фронт, а на њихово место су дошли трећепозивци, вермахтовци, који су имали око четрдесет година. Мада је и међу њима било врло окрутних људи, они су се ипак разликовали од есесоваца. Али, остало је десет-петнаест есесоваца само ради гоњења евентуалних бегунаца.

Да не говорим како је било до тада – само један пример – 14. јула 1942. године стрељали су три стотине људи због тога што су двојица бегунаца разоружали једног стражара, а потом разоружали још двојицу и побегли. Један логораш је чак успео да побегне, па је после рата живео у Канади.

Нас је једино држала вера да ће Руси да победе. После пада Стаљинграда побегао је један човек водећи при том рачуна да својим бекством не изазове репресалије, али је украо пушку из магацина. Њега су ухватили и саоницама вратили натраг. Он седи на слами, покривен је ћебетом, везаних руку, ноге су му поломљене, тако да не може ни да устане. Хоће да га вешају. Нас су свако јутро постројавали, а тога јутра есесовци су тражили да се сви они који због исцрпњености тешким радом не могу да преживе баце у јаму, која не може да се затрпа јер је смрзнута земља. Тако су носили једног, мислим да је био из Краљева, и док је пролазио поред нас постројених он каже: „Брале, дај ми мало `леба, да не умрем гладан“. Нико од нас није имао хлеба и њега односе даље. Вешала су подигнута, бегунац не може да стоји, може само да се ослони на једну ногу, стоји мирно, као да га ништа не боли, али ми видимо да се све време нешто натеже док командант чита пресуду, а један Циганин³, који је био виолиниста у Бечу и тамо добро научио немачки, плаче и преводи. Трајало је то добрих пет минута и када је прочитана пресуда, дошао је војник, повукао уже које је држало кладу, а она је повукла даску испод ногу осуђеника. У том тренутку из њега потече мокраћа као река – он се читаво време уздржавао, и на саоницама и пред нама. И тек када више није владао собом та мокраћа је кренула из њега, а ми никако другачије нисмо могли да протумачимо његово држање, него као његово посебно господство. После тога смо почели да разговарамо о томе каквог смисла има бити нормалан, пристојан, одржати своје достојанство – пазите он држи достојанство неколико минута пред своју смрт. После тога смо скоро сваки дан водили такве разговоре, какве ни у цркви нисмо водили, о чувању достојанства до смрти.

1. У доба раног хришћанства Авињон је био трговачка испостава старогрчке колоније Масалија, данашњег Марсеља. (прим. прир)
2. Краљ Филип IV Лепи, папу Климента V, који је био Француз. (прим. прир)
3. Професор Жарко Видовић сматра да је за Ромски народ назив Циганин заправо симбол њихове мученичке судбине и да савремена политичка коректност, која забрањује употребу речи Циганин, у ствари још један од начина да се сакрије истина о њиховом страдању у Другом светском рату! (прим. прир)