Aero.rs, Телеграф, 26. 3. 2025, Последње речи мајора Зорана Радосављевића, хероја који се није вратио На данашњи дан 1999: ’Бежим у облаке‘

Мајор пилот Зоран Радосављевић (1965-1999) Фото: Aero.rs, Телеграф, приватна архива

Припадници Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране Војске Србије и данас, након 26 година, с поносом се сећају мајора Зорана Радосављевића. Једног од оних који је бранио небо од авиона НАТО снага 1999. са малобројним и полуисправним ваздухопловима.

Подсетимо, од 16 Мигова 29 РВ и ПВО тадашње СР Југославије, који су у том тренутку превалили прву деценију постојања, после три дана агресије још 11 је било исправно. Истина – само на папиру.

Већ првог дана НАТО агресије изгубили смо два авиона: изнад Бечеја је оборен авион мајора Небојше Николића, док је изнад Косова оборена 29-ка у којој је био мајор Иљо Аризанов. Авион којим је управљао мајор Драган Илић иако је био оштећен успео је да слети. Вероватно од пријатељске ватре оборен је и Миг-29 којим је летео мајор Предраг Гроф Милутиновић. Један МиГ-29 је тешко оштећен на земљи на аеродрому Батајница.

Трећег дана агресије у борбу против надмоћног непријатеља полетели су капетан I класе Зоран Радосављевић и мајор Слободан Перић, официр који се због рата вратио из Генералштабне академије самоиницијативно вратио у своју борбену јединицу.

Баш тог дана сви су били добро расположени, јер се сазнало да је Аризанов, који је оборен изнад Косова, успео да се пробије до аеродрома Слатина код Приштине.

Када је сигнал за полетање два МиГ-а стигао на Зоранов мобилни телефон, авиони РВ и ПВО Србије полетели су ка Зрењанину, веома ниско, на свега 50 метара висине. Било им је јасно да би – уколико се подигну више – били виђени од стране америчког AWACS-а.

„Дошли смо до Зрењанина, када ме је официр за навођење питао за позицију. Знао сам да ће ме, ако ме до тада није видео због ниског лета, AWACS открити када кажем моју позицију. Зато сам прећутао одговор на постављено питање. Официр за навођење је схватио зашто ћутим и рекао ’Плави (непријатељ, оп. аут) је на западу‘. Баш изнад Зрењанина смо и Зоран и ја окренули авионе и прелетели Дунав. Стигло је поновљено питање где сам. Више није било сврхе да ћутим и одговорио сам да сам прошао траверзу Инђије. Официр је одговорио ’Плави је на западу, високо, на 50 километара‘. Дакле – 50 километара удаљен, на великој висини. Нисам знао колико је плавих, а до тог тренутка нисам знао ништа ни о неисправности мог авиона“, испричао је у емисији Сведок која је емитована на РТС-у тада већ пензионисани пилот Мига-29.

„Када укључите радар, ви сте видљиви за непријатеља. Сваки авион има уређај који се зове SPO, а који вам показује да ли сте озрачени, да ли вас неко прати или вас је забравио у уски сноп нишанског радара и спрема се да вас гађа, колико сте далеко и колико сте опасни по њега. Пошто је мој радар био дупло слабијег домета, ја га нисам укључивао да ме не би открио. Само тако сам имао шансу да приђем ближе непријатељу“, сећао се Слободан Перић и испричао да је тад одлучио да укључи радар, јер је желео да промени сноп радара, захвати непријатељске авионе и лансира ракете.

„Тад сам схватио да немам радар. Зато сам морао сам ићи на визуелни контакт. Командовао сам Зорану да кренемо на горе, изнад облака под великим углом. Попели смо се на 8.000 метара, Зоран ми ништа не јавља, ја претпостављам да је његов радар исправан и да ће моћи да изврши дејство ракетама“, објашњавао је Перић гостујући код Ненада Љ. Стефановића у емисији Сведок:

„У једном тренутку Зоран ми каже ’десно под 50‘. Ја сам мислио да је открио непријатеља и да се они налазе под углом од 50 степени десно у односу на наш правац налета. Кажем му ’одлично, прођи напред, ја ћу те пратити, ти ћеш први дејствовати‘. Он одговара ’не, на SPO‘. SPO је тај уређај у авиону који вам каже да вас је неко озрачио. То су ваше уши у авиону. А радар су вам очи. А ми смо кренули и без очију и без ушију“.

„Успели смо да побегнемо са њихових радарских екрана, али, кад нико са земље не командује ’Вратите се назад‘ ви неминовно, брзином од 900 километара на сат, прелазите границу за пар минута… Онда је стигла депеша ’Изгледа да је неко из групе окренуо на вас‘. Све време смо Радосављевић и ја у контакту. У том тренутку ја сам видео четири бела трага ракета. Два и још два“, сведочио је Перић.

Све док ракета има бели траг она убрзава на свом тзв. маршевском путу. Оног тренутка када нестане бели траг то је знак да је ракета толико близу да може сама својом главом да се наведе и да вас погоди.

„Када су се трагови изгубили схватио сам да је ђаво однео шалу. Рекао сам Зорану ’Пази, ракете на нас‘. Он је одговорио ’Бежим у облаке‘, а ја сам нагло окренуо авион ка нашој земљи, а потом после пар секунди под великим оптерећењем опет кренуо на десно. То је маневар којим збуните пројектил који не стигне да вас испрати, већ вас једноставно промаши и експлодира даље од вас. Према речима руских СФОР-оваца, прва ракета ме је заиста промашила, али друга ме је испратила и погодила. Од тренутка кад је рекао ’Бежим у облаке‘, нисам чуо ништа од Зорана“ сећао се вођа пара Мигова-29.

Од експлозије, десни мотор Перићевог МиГ-а се запалио. Хидраулика је напросто нестала. Авионом се није могло више летети. Перић доноси одлуку да се катапултира и након активирања падобрана види своје родно место, Лозницу, Дрину и схвата да пада на територију Босне и Херцеговине. „Нисам знао да ли падам у Републику Српску или Федерацију БиХ. У једном тренутку сам препознао манастир Тавну и помислио сам ’ово је мој спас: кад доскочим – идем право у манастир и одатле ћу да подузмем шта треба да би дошли по мене и извукли ме‘“, говорио је Перић.

Кад је доскочио, окружила га је група од 20 наоружаних мештана који су били уверени да је он Американац, маскиран у српског пилота. Како код себе није имао никакве документе, није помогло ни што је говорио српски, чак су га псовали да је научио језик. Тек кад је у селу у које су га спровели позвао број једног сељанина (додуше грешком, јер свог броја није могао да се сети, вероватно због изложености хипоксији) из села свог оца, успео је да убеди своје пратиоце да је заиста српски пилот.

Исте ноћи Перића враћају преко границе и пребацују на Батајницу. У нади да ће видети свог пријатеља с којим се винуо у небо, састаје се са генералом Величковићем, који му саопштава тужну вест: „Ти си имао среће, он је погинуо“.

„Отишао сам до Зоранове мајке и почео да муљам, као можда је пао у Босни па се сад скрива. Она, Рада, разборита жена, гледа ме, пуши цигару и каже: ’Слушај, Буцо, немој да ме лажеш, знам да је мој Зоран погинуо‘. То ми је било најтеже у животу. И сад га често сањам. Имам ноћне море. После тога више нисам полетао“, посведочио је Перић у интервју који је својевремено дао за Блиц.

Авионе МиГ-29 тог 26. марта 1999. године оборили су пилоти америчког ваздухопловства на авионима F-15C из 493. ескадриле (FS) који су имали задатак заштите ваздушног простора изнад Босне и Хецеговине.

Оба обарања приписана су тада капетану Џефу Хвангу и постигнута су ракетама AIM120 AMRAAM. Авион F-15C са уцртане две зелене звезде петокраке испод којих је наведен датум обарања данас се налази у Музеју USAF у Охају. Хванг је пензионисан 2014. као заменик команданта 124. винга у чину потпуковника.

Слободан Перић је после пензионисања 2004. године отворио ауто-перионицу у Батајници и наставио је да гледа како авиони полећу са писта на којима је и сам провео много година свог живота. Био је познат и по производњи ракије коју је назвао Златни витез. Један је од првих пилота који је отворено и јавно говорио о ономе што је сматрао да су системски пропусти који су довели некада савремену и одлично оспособљену авијацију у стање да веома слабо може да се одупре непријатељу – не умањујући при томе храброст и пожртвовање њених припадника.

Погинуо је у ноћи између 29. и 30 маја 2010. године у саобраћајној несрећи на путу Осечина-Горње Црњилево, код Ваљева. Иронија судбине хтела је да живот заврши у близини родног места ратног команданта 204. ловачког авијацијског пука Миленка Павловића који је рођен у Горњем Црњилеву а погинуо је у свом МиГ-29 изнад Ваљева 4. маја 1999.

 
Александар Бећић и Игор Салингер