РТ Балкан, 15. 3. 2023, Ћирилицу нико не штити, али цвета политички коректан језички инжењеринг

Књиге, илустрација Фото: Архива

Закон о заштити ћирилице никако да оживи, али родна идеологија неометано спроводи насиље над српским језиком и културом, тврде стручњаци

Употреба ћириличног писма у Србији сведена је на 10 одсто, док је латиница – која је помоћно писмо – доминантна.

„Српско писмо се све више повлачи и потискује из јавног простора, што представља чињеницу видљиву и голим оком“, рекао је за „Новости“ др Владан Јовановић из Института за српски језик. „Није потребна детаљна статистика да би се утврдило колико је ћирилица у јавном простору мање заступљена од латинице.“

Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма ни годину дана од почетка примене није ушао у употребу.

„Држава кад хоће, зна како се закон примењује“, каже за „Новости“ Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика. „Последице су наставак урушавања статуса српског језика и ћирилице, што траје деценијама и одлагање осмишљеног спровођења језичке политике, што је у уређеним државама битан елеменат укупне политике. Када се зна да су српски језик и ћирилица у основи српског националног и културног идентитета, онда није тешко закључити и какве су последице, па, можда, и зашто се одуговлачи и са применом о овог закона“, додао је Танасић.

Такозваним законом о заштити ћирилице предвиђено је и да Влада оснује Савет за језик који би надгледао примену закона. Док из Министарства културе наводе да је у току процедура за формирање Савета, Танасић истиче да се не зна докле је та процедура стигла и да је Савет могао да буде формиран раније, будући да је закон званично почео да се примењује 15. марта 2022. године.

„Нико на кога се односи закон нема оправдање што га не поштује, такође ни држава нема оправдање што га не примењује. Прописане законске одредбе се могу примењивати и без тог савета, који има другу функцију, а не инспекцијску“, рекао је Танасић.

И Танасић и Јовановић у тесну везу доводе непримењивање закона о заштити ћирилице и примену Закона о родној равноправности којом се, кажу, врши инжењеринг над српским језиком и насиље над српском културом.

 

Танасић каже да има утисак да се са законом о заштити ћирилице чека док овај други закон „не обави посао“. Јовановић, пак, наводи да већ дуже време сведочимо о спровођењу насиља над српским језиком које је замах достигло применом тзв. родно сензитивног језика.

„Ствар је отишла толико далеко да се у медијима могу чути и накарадни конструкти попут боркиња, генералица, бекица итд“, каже Танасић.

 

„Осим тога што се у све заступљенијом телевизијској и новинској пракси овом употребом језика спроводи насиље над његовим природним развојем, њиме се крши и поменути закон о употреби српског језика у јавном животу и очувању ћириличког писма, према којем се изричито забрањује утицај идеолошких и политичких покрета на стандардизацију српског језика. Уколико само ову одредбу закона узмемо у обзир и упоредимо га са стањем у медијима, донећемо недвосмислен закључак да се закон у погледу обавезне употребе српског књижевног језика, која подразумева његову стандардну норму, заправо не спроводи.“