Архипелаг, 5. 5. 2014, Никола Моравчевић: Кратка историја Солунског фронта [из Архиве]

Велики рат: Полазак за Солун. Укрцавање српских трупа на Крфу 8. јула 1916. године Фото: Ристо Шуковић, Архива, Дигитални архив Матице српске, РТС, ратна разгледница

Како је настао Солунски фронт? И у томе је неки наук о двојним стандардима који и ми данас, у овим новим вуненим временима на Балкану, не треба да заборавимо.

До стварања Солунског фронта у јесен 1915. године дошло је после катастрофалног пораза енглеске морнарице на Дарданелима и трупа код Галипоља и потоњег брзоплетог напора сила Антанте да Централним силама не допусте ничим неометану везу са Турском и Блиским истоком.

То да је овај фронт наводно отворен са намером да се помогне Србима, који су тада у тешком одступању под борбом већ били у ропцу на граници своје земље са Албанијом, било је више пропагандни него војни маневар, јер је око Солуна 30. новембра 1915. године било само 150.000 енглеско-француских трупа, што је било недовољно да се за спас Србије било шта озбиљно предузме. На конференцији савезничких генералштабова од 5. до 7. децембра те године у Шантијиу, Французи су признали да су велики савезници одговорни за пораз Србије до којег је дошло због њихове „неодлучности и задоцњења у извршавању потребних мера”.

После мученичког тромесечног повлачења српске војске преко Албаније, саботираног на сваком кораку од стране Италије, која није желела да Србија у послератним поделама добије било шта на Јадрану, савезници су једино одлучили да се француско-енглески експедициони корпус око Солуна стави у стање одбране. Против целе идеје даљег одржавања тог фронта највише су били Енглези. Они су крајем априла 1916. послали Французима меморандум свог Ратног комитета усвојеног од владе у коме је речено да они на Солунски фронт гледају као „искључиво француску иницијативу коју су одобрили само из пријатељске солидарности” и да би најрадије повукли одатле свој контингент трупа.

Према томе, јасно је да су савезничке намере на балканском ратишту од краја новембра 1915. до средине марта 1916. биле испуњене колебањима и неслогом и да савезницима до спасавања свог највернијег савезника Србије није било много стало.

Са опоравком српских војника на Крфу, у пролеће 1916. године Французи су већ почели да планирају њихову даљу употребу. Иако и тада нису придавали велики значај операцијама на Балкану, на конференцији савезничких шефова влада и генералштабова у Паризу 27. и 28. марта 1916. они су уз руску помоћ издејствовали решење да савезници остану на Балкану, наоружају српску војску и пребаце је у Солун, доделивши јој, после прилично великих погађања око команде, као самосталној армији њен део фронта у духу захтева српске Врховне команде и регента Александра. Тако је после дугог колебања одржан Солунски фронт.

У јуну 1916. године реорганизована српска војска од три армије са по две пешадијске дивизије, коњичке дивизије и неколико помоћних јединица са укупном снагом од 151.920 бораца почела је да запоседа свој део фронта у зони западно од Вардара, под командом новог начелника штаба Врховне команде, генерала Петра Бојовића.

Савезници су планирали ограничену офанзивну акцију у долини Вардара за 20. август 1916, али су их Бугари и Немци у томе предухитрили својом превентивном офанзивом три дана раније.

Надирући против српског Добровољачког одреда и Дунавске дивизије који се нису били довољно развили, будући да су још били без артиљерије, непријатељ је на правцу Битољ–Лерин–Островско језеро за пет дана напредовао око 40 километара, али је тамо заустављен.

Српска артиљерија у припреми пробоја Солунског фронта, децембар 1917. Фото: Wikimedia Commons, Mr.Nostalgic, Са српском војском на Солунском фронту, Национални архив Холандије PD

Српска војска је 12. септембра прешла у противофанзиву. У тим борбама, које су трајале до децембра 1916, она је непријатеља потукла у биткама код Горничева, на совичким положајима, на Кајмакчалану, у луку Црне реке и на Селечкој планини, ослободивши у тим акцијама Битољ, први град на својој предратној територији.

По признању бугарског штаба у Македонији, непријатељ је тада био пред катастрофом, али због млитаве активности савезничких дивизија и промашаја француског главнокомандујућег генерала Сараја да потпомогне српско напредовање, ови значајни бојни успеси нису искоришћени до краја. У тим борбама српска војска је нанела непријатељу губитке од око 68.000 људи, али је и из њених редова избачено око 28.000 бораца. Ти губици и недовољна агилност савезничких трупа довели су до тога да се постепено прешло на рововски рат, као и на Западном фронту, без много промена у борбеним линијама, што је трајало око две године.

Због великих губитака у битољској офанзиви српска Врховна команда је крајем 1916. године поново реорганизовала своје трупе, тако што их је прегруписала у две армије.

У првој половини 1917. године долази до фебруарске револуције у Русији, ступања Сједињених Америчких Држава у рат на страни Антанте и свргавања пронемачке владе у Грчкој.

Подстакнута тим променама, српска влада у мају 1917. преговара с представницима Југословенског одбора на Крфу и у складу с прокламованим ратним циљевима Србије из Нишке декларације српске владе 1914. године, изгласава Крфску декларацију у којој потврђује народно јединство Срба, Хрвата и Словенаца и њихову жељу да се створи заједничка држава организована као уставна монархија.

Од савезничких влада декларацију је поздравила једино буржоаско-демократска Русија. Остале савезничке владе су ћутале, јер у то време Британија још није желела да сасвим растури Аустро-Угарску због стрепњи да ће то ојачати руске аспирације на Балкану.

Катастрофални пораз Италијана код Кобарида у октобру те године и излазак Русије из рата због Октобарске револуције поново наводи западне савезнике да ослабе подршку идеји јачања Солунског фронта. Британци су опет хтели да га се реше премештајући две своје дивизије на Блиски исток, али је фронт француским инсистирањем ипак остао, без наде за неке веће офанзивне акције. Све до пролећа 1918. године трупе су на том фронту углавном остале пасивне.

У јуну 1918. године за начелника штаба српске Врховне команде је постављен војвода Живојин Мишић, после оставке генерала Бојовића због неслагања са углавном пасивним главнокомандујућим савезничким командантом генералом Гијомом. После краћег времена у Солун је дошао и нови главни савезнички командант генерал Франше д’Епере, који је схватио српске предлоге после посете осматрачници српске Врховне команде на месту Јелак и обећао да ће их проследити савезничком врховном команданту маршалу Фошу.

После огромних колебања и дебата у савезничким западним штабовима, француска влада је најзад одобрила генералу д’Епереу да почне планирање солунске офанзиве, пошто је немачка „офанзива за мир” на Западном фронту тог лета сломљена.

Припреме за пробој Солунског фронта трајале су два и по месеца. Тешко притиснути на Западном фронту, Немци тада нису више имали слободних снага да помогну Бугарској, којој је тако изненада пало у део да скоро сама брани и своја дотадашња освајања и позиције својих савезника на Балкану. Обе српске армије су 14. септембра 1918. у осам часова отпочеле артиљеријску припрему на свом делу фронта према Добром пољу и Ветернику. Разорно дејство те ватре било је веома успешно, те су трупе првог нападног ешалона Друге српске армије 15. септембра кренуле на јуриш.

Избијањем српских армија на Вардар и освајањем Дренске планине 21. и 22. септембра завршава се стратешки пробој Солунског фронта, чиме се немачка 11. армија одвојила од бугарске 1. и 2. армије празним простором широким 50 а дубоким 40 километара. Кроз ту брешу српска војска наставља да напредује дуж леве обале Вардара и даље према Штипу, Велесу и Скопљу. Тиме је ратни крах Бугарске био потпун. Њен главни штаб 25. септембра шаље парламентарце у Солун да траже примирје, а 28. септембра ту стиже и владина званична делегација да дан касније потпише протокол о примирју које је, у ствари, било безусловна капитулација Бугарске пред силама Антанте.

Бугарски парламентар мајор Иванов са белом заставом пред фронтом 7. дунавског пука обавештава о закључењу солунског примирја, околина Куманова (29/30. септембар 1918) Фото: Wikipedia, PetarM, „Солунска офанзива 1918.“

Пробојем Солунског фронта цела бугарска војна сила од преко 700.000 бораца је за две недеље избачена из табора Централних сила.

Та претежно српска операција је била прва велика победа снага Антанте у завршници Првог светског рата и главни фактор за одлуку немачких ратних команданата да је рат изгубљен. Чим је немачкој Врховној команди то јављено, маршали Лудендорф и Хинденбург су 29. септембра тражили да се њихова влада обрати савезницима са понудом примирја, пошто је „слом бугарског фронта пореметио све њихове диспозиције”.

Исто тако, истражна комисија Рајхстага је касније закључила да је „рат био изгубљен у војном смислу кад је слом Бугарске, за којим је дошао слом Аустро-Угарске… потпуно изменио ситуацију немачке војске на бојном пољу. Од тог времена био је очигледно узалудан сваки покушај да се добије мир чисто војничким путем”.

И поред великих, но краткотрајних славопојки српској верности и пожртвовању, не може се рећи да су савезници Србије на Версајској мировној конференцији на било какав значајан начин признали Србији њене жртве. За све време преговора они су гурали на прво место Белгију, коју су, и поред најаве неутралности, Немци прегазили у року од десет дана још у јесен 1914. године, када је у том суровом нападу страдало око 150 храбрих Белгијанаца. И у томе је неки наук о двојним стандардима који и ми данас, у овим новим вуненим временима на Балкану, не треба да заборавимо.

Проф. др Никола Моравчевић

Аутор је писац историјских романа, међу којима је и Време васкрса, роман о Србији у Првом светском рату.