Илустрација Фото: Б92 / screenshot
Београд и већи градови у Србији су препуни необележених масовних гробница, грађана стрељаних без суда после 1944. године.
Државна Комисија за тајне гробнице је на крају свог рада документовала податке за више од 59 хиљада убијених.
„Немојте му више доносити храну и веш, није потребно“. То је била злокобна реченица које су се највише плашили сродници људи које су припадници Озне хапсили од јесени 1944. и доласка комуниста на власт.
Добривоје Томић је имао десет година када је без било каквог суда убијен његов отац Душан, предратни индустријалац из Бољевца. Једног фебруарског дана 1945. јављено им је да не треба више да долазе у посету.
„И онда смо ми дошли, понели смо свеће да запалимо, међутим тамо смо нашли Ознаше који чувају то место где је масовна гробница. Наравно ту сам видео колце и летве неке крваве и жице како су били везани. Ужас један ста сам доживео“, присећа се Томић.
Сличан сценарио се догађао по целој Србији, од Врања, Пирота и Лесковца до Суботице и Новог Сада.
Срђан Цветковић, који је водио Комисију каже да је свега 3.800 људи од 60.000, погубљено по судским пресудама.
„Ми ако данас желимо, а желимо надам се, да будемо једно либерално демократско друштво, да имамо правну државу, морамо да назовемо жртвом сваког ко је страдао ван суда или је мучен и терорисан од државних органа без икакве пресуде“, наводи Цветковић.
Бити занатлија, трговац, индустријалац или свештеник, био је довољан грех за комунистичке ослободице па да неко изгуби главу.
Бати Новаковићу, данас адвокату у пензији, нове власти су 1944. у Крушевцу убили стрица Јеврема, месног свештеника, док му је отац Крста, као председник општине, провео 13 година у затвору.
„Прво што су урадили то су дошли и истерали нас из куће. И ми наравно хоћемо нешто, ево тај клавир хоће мајка да га изнесе то је донела за мираз, а он каже а не не оставите то, то ћемо ми да свирамо на томе. И онда нас броји један, два, три. Три кревета, три столице, један сто, један орман. Доста је“, прича Новаковић.
Ниједна масовна гробница жртава комунистичког послератног терора није до данас откопана, као што није подигнут ниједан споменик жртвама. Питањем одговорности починилаца до сада се нису бавила ни српска Тужилаштва, тако да нико од злочинаца није кажњен.
