Б92, Српска историја, 10. 2. 2022, Историчар из Норвешке: Убијали децу јер су били Срби [Мапа]

Норвешка, немачки логор Фото: Српска историја

Усташе као део плана за масовно уништење српског народа убијали и слали децу у логоре у Норвешкој. Преко 120 деце послато, а 31 дете убијено за време Другог светског рата у логорима у Норвешкој.

„Током Другог светског рата из Србије и независне државе Хрватске стигло је 4.050 затвореника. Огромна већина њих су били етнички Срби. Око 120 од њих била су деца млађа од 18 година.

Од ових српских затвореника 2.420 је изгубило живот у Норвешкој. Огромна већина је умрла прве године у пет логора које су водили СС, у неким од ових логора смртност је била и до 80%, што је много већа стопа смртности него, на пример, у Аушвицу, али мало ко у Србији и Норвешкој зна за овај део историје.

После рата сви логораши су представљени као Југословени и партизани, ово је грубо поједностављење приче. Никада није речено да је око 1600 дошло преко логора Јасеновац и да су ови слани као робови у Норвешку само зато што су били Срби. Међу овим била била су и српска деца од 14 година. Већина деце били су Срби са Кордуна и Баније, а док су браћа и сестре и мајке убијани у Јасеновцу , ови младићи су са одраслим мушкарцима послати у Норвешку да буду убијени.

Један од најмлађих упућених у Норвешку био је Миливоје Пајић из Свињица код Војнића на Кордуну. Рођен је 8. маја 1928. Преживео је злочине у најгорем логору смрти, Беисфјорду, али је касније умро од болести у мају 1944. у логору за болеснике Ејсанд код Трондхајма. Тешка судбина младог дечака који је требало да има живот пред собом, али који је убијен само зато што је Србин.

Тражимо више информација и потомке српске деце која су послата у Норвешку да умру током Другог светског рата, како би њихова сведочења забележили у филму о страдању српских логораша за време Другог светског рата у логорима у Норвешкој“, прича Кнут Фловик Тхоресен, историчар из Норвешке.

Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

„Усташе су слале одрасле али и децу у логоре у Норвешкој. Најмлађи међу њима имао је само 14 година. На листама убијених логораша налазе се и деца, њих око тридесетак која су убијана само зато јер су били Срби. Смемо ли окретати главу над страдалаштвом невине деце? Данас говоримо о интернирцима, ратним заробљеницима…“

Како норвешки тако и српски извори доказују да су у логорима у Норвешкој убијана и деца што директно указује на методологију планираног геноцида коју су усташе спроводили над српским народом. Послати су у смрт само зато јер су били Срби. Ми данас немамо ни једно обележје где се можемо поклонити сенима убијене српске деце у логорима у Норвешкој. Немојмо очекивати да ће се други народи сећати наших жртава ако се упорно скреће пажња са суштине и ако ми избришемо из сећања страдање наших предака“, прича Бранко Димовић Димески, писац и продуцент.

„Сва ова сазнања су од огромног значаја, ова открића норвешког историчара Кнута Фловик Тхоресена, историчара Славише Перића и писца Бранка Димовића Димеског, су драгоцена. О овоме се до сада није причало и писало. Ми Срби не смемо да заборавимо, да су људи, жене и деца на најсвирепији начин уништавани у Градини, Јасеновцу, Јадовну, Пагу и другим стратиштима. Скоро да сви ми избегавамо да јасно кажемо да су Хрвати-усташе имали и застрашујуће логоре за децу и бебе, а о њима скоро ни речи нема у уџбеницима историје. Злочин је и штитити и ублажавати дела и намере џелата.

Ти усташки зликовци су децу стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријумима, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом и слали у друге логоре на принудни рад и тамо убијани, као што је случај са слањем деце у Норвешку.

Уџбеници историје морају да се употпуне и допуне местима српског страдања и патње…историчари морају да документују и објаве највећа српска стратишта, каква су Глина, Јадовно, Јасеновац, Шушњар, Шарговац, Мотике, Дракулић, Стари Брод на Дрини, Корићка јама, Велебитске јаме, Пребиловци, Паг и још многобројна места-стратишта и страдања, којих нажалост има на свим странама и временима до данашњих времена.

Али, највећи простор се мора дати српском страдалништву, како су о свом страдању Јевреји и Јермени записали у својим уџбеницима историје.

Угледајмо се на ове страдалничке народе, и бавимо се попут њих сопственим страдалништвом и српским жртвама-појединцима који су страдали у геноциду. То треба да уче наши средњошколци, а потом и да истражују и баве се сваком српском жртвом геноцида понаособ, како то раде и Јевреји. Такви пројекти су за нас значајни и битни и ту треба да нам буде фокусирана наша пажња.

Нашим ћутањем Хрвати, који сада умањују број српских жртава су успели да од злочина и почињеног геноцида буду у истој равни са нама, а то је тек наша највећа трагедија.

Срамота је и велика грехота, да ми потомци мало знамо о страшном страдалништву нашег српског народа кроз историју“, испричао је историчар Ђорђе Бојанић.