Блиц, 15,16,17. 8. 2011, У подруму смрти нестало више од 800 Крагујевчана

После 66 година сакривања, отворена су врата злогласне крагујевачке Капислане. Иза зидина „Заставе“, а некадашњег Војнотехничког завода, репортери „Блица“ први су закорачили у катакомбе у којима је, током владавине различитих режима, мучено и стрељано више од 800 људи. Већину је, по пресуди преког суда, ликвидирала комунистичка власт после Другог светског рата. Међу жртвама које су убијене у овим мрачним подрумима има и четника али и партизана које су побили Немци пре ослобођења.

Тајна скривана од очију јавности 66 година

У подрум, испод сада напуштене старе зграде, силази се низ степенице које су зарасле у коров. Унутра је мрак. Влага. Тешко се дише…

– Овде су – како нам је потврдио сведок који је још увек жив, а који је некада био официр – људи довођени и ликвидирани. Ово је све до сада било тајна. Некада опасано бодљикавом жицом. Дошло је време да се каже истина о времену у коме су страдали многи невини и недужни… Довољна је била реч, непроверена, или лаж, чак и цедуљица са поруком, па да неко буде убијен. Ово је једно од неколико злогласних мучилишта – прича професор Жељко В. Зиројевић, председник градског одбора Субнора, и тврди да за „сваку жртву постоји досије који је сачуван“.

У Капислани, где се некада, пре Другог великог рата, правило оружје и муниција, данас нема ничега осим тајне која траје дуже од шест деценија… Са овог места су се чули јауци и куршуми о којима и данас причају људи који ту живе. Испод земље под светлима лампе видимо сводове, прави лавиринт просторија. Собице, ћелије, постоје и данас. Ту су и шине, као и тешка колица.

Мучилиште, скривано од јавности, утерује језу у кости…

– Током протеклих годину дана, према правоснажним судским пресудама, рехабилитовано је више од 70 људи. Они су страдали без кривице. До прошле године су, неправедно, носили терет државних непријатеља и сарадника окупатора. Сада су, мада касно, тога ослобођени – каже Зиројевић.

На два излаза из подрума капислане постоје бунари. Помињали су се по злу. Многи су у њима скончали животе. Тамо су бацани, мучени и дављени. Подижемо прашњаве поклопце од дебелих дасака. У дну се назире вода. Зидови су од цигле. Бацамо камен, вода на дну одговара, али језивим звуком.

Прошле године, откривена је прва масовна гробница са преко 64 џака пуна костију које су пренете након Другог светског рата са простора Капислане на Варошко гробље. Ту су, како кажу истражитељи, укопани остаци 674 лица. Тада је и Драган Пантић, некадашњи радник „Градског гробља“, јавно потврдио да је, под контролом и надзором службе Државне безбедности, морао да пренесе кости на другу локацију, јер су откривене приликом градње новог енергетског објекта у кругу фабрике. Иако је он носио џакове, са измешаним костима, постоји тачан списак људи који су ту покопани.

Међу људима који су деценијама чекали да се исправи неправда и каже истина о њиховим ближњима који су невини страдали је и Петар Симовић. Његов отац Драгомир био је градоначелник Крагујевца. Прво смењен, а затим ухапшен за време окупације. Немци су га стрпали у затвор пре стрељања у Шумарицама, мучили су га и љотићевци, а после рата је стрпан у затвор из којег никада није изашао.

– Мој отац је убијен у Капислани. Грешан је био зато што је клицао краљу и отаџбини на народном митингу. Ја сам имао 17 година када сам га, у затвору, последњи пут видео. Био сам мобилисан у партизанску војску и у Шестој босанској пролетерској бригади су ми кришом рекли да је стрељан – каже Петар Симовић, који је прошле године први пут запалио свећу над костима оца.

Осим у Капислани убијано у још два подрума

Злогласни подрум у који је екипа репортера „Блица“ прва крочила, у некадашњој капислани војнотехничког завода, сакривеној иза зидова „Заставе“, није једини у коме су се обављале ликвидације недужних људи после Другог светског рата.

Према новим сазнањима, на растојању од пар стотина метара се налазе и још два подрума, који су временом урушена. Место где су многи недужни скончали још увек чека да се открије, али се зна бројка и списак. Тачно 824 људи из Крагујевца је убијено, без правог суда, и без праве кривице.

Леополд Турк је један од оних којима се у смутним временима изгубио сваки траг. Без пресуде, без кривице, нестао је 23. јануара 1945. године. Једино што се навело као разлог његовог убиства је то што је био Словенац.

– Оца су ми одвели из куће у којој смо живели мајка, сестра, ја и он. Имао сам три године. Памтим само дан када ми је донео три дуње. Следеће чега се сећам су сузе моје мајке. Она никада није престала да плаче. Плакала је сваког дана пуних 45 година. Све док није умрла 1990. године – прича Радомир Турк, син страдалог Леополда, док у рукама држи једине слике свога оца.

Једна је са венчања, док је друга направљена непосредно пре него што је погубљен.

– Тек прошле године је по пресуди рехабилитован, и скинут је са њега терет државног непријатеља. Тада сам и сазнао за масовну гробницу у којој је сахрањен, и запалио сам свећу.

Најгоре је то што сам целог живота радио у „Застави“, у погону који је био само стотинак метара даље од његовог стратишта и тајног гроба, а да нисам знао. У скромним документима пише да је на њега прст уперио комшија. Било је довољно само то да нестане. Одвела су га два дечака из куће, и никада се код нас није вратио. Тражили смо га по затворима, па и преко Међународног црвеног крста. Мајка је важила за издајицу, а ја за сина издајника. Мука и сиротиња нас је пратила целога живота. Нећу да се светим никоме, већ само хоћу да се каже истина – каже Турк.

Признање официра Озне: У Капислани су стрељани и недужни

КРАГУЈЕВАЦ – Хапсили смо прво по селима, а онда и по граду све који су били обележени као издајници. Сви су, по одлуци преког суда, стрељани. Већина је убијена у Капислани, и то су ти подруми које сте сликали. Ту су довођени јер одатле нису могли да побегну, нити су се чули пуцњи. Било је то тешко време, а у њему су страдали и они који нису криви – каже за „Блиц“ Владислав Сретеновић, некадашњи официр Озне.

О злочинима нико није смео да говори

Овај обавештајни официр партизанске војске (ОЗНА – Одељење заштите народа), сад има 88 година и последњи је сведок стратишта у „Капислани“. Он без кајања каже да је „само радио свој посао“ и да није лично учествовао у стрељањима него да је приводио заробљенике пред стрељачки вод.

– Памтим да смо, када је било ослобођење, дошли преко Милановца до села надомак Крагујевца. Заробили смо око 1.500 четника. Команданта, који је био мој земљак из оближњег села, из Жировнице, стрељали смо одмах. У селу Лужнице смо ухапсили две девојке које су сарађивале са четницима и стрељали их. Ухапсили смо и учитељицу из Опорнице. Она је исто убијена. Имала је, сећам се, малу кћер.

Ми смо били 15. мајевичка бригада, са пуно Босанаца. У самом граду су многи страдали и били хапшени – прича саговорник „Блица” о монструозним злочинима који су уследили после ослобођења.

 
(Опширније у штампаном издању)

Небојша Радишић