Блиц, 22.4.2016, ПРЕЖИВЕЛИ ИЗ ЛОГОРА СМРТИ Ужасе из Јасеновца ћемо памтити заувек

Комеморација јасеновачким жртвама, Београд, 22.4.2016. Фото: Блиц / И.Недић

Полагањем венаца код споменика Жртвама геноцида у Другом светском рату на Старом сајмишту, данас је обележен Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма.

Одавању почасти присуствовали су министар правде Никола Селаковић, амбасадори Хрватске, Немачке, Израела, БиХ, САД и других земаља, преживели заточеници логора смрти, чланови породица страдалих, представници Савеза Јеврејских општина Србије, Савета Ромске националне мањине, дипломатског кора, друга удружења и грађани.

– Сетимо се сваког дана колико трен слободе вреди и колико је све тежило да нам га одузме. Нису успели и неће јер док се овде будемо окупљали, знамо да смо људи и да нас води разум и снажна воља да држава у којој живимо, наша Србија, буде нормално место за живот све своје деце – рекао је Селаковић.

Иако нису говорили на самој церемонији, неки од преживелих логораша поделили су са репортером „Блиц“- а болна сећања на изгнанство и заточеништво.

– Тог 10. априла, имао сам само пет година кад су усташки војници кренули да „чисте“ терен, палећи куће, стоку и људе. Нападали су и убијали цивиле у чисто српским местима на обронцима Козаре. Морали смо да бежимо у шуму како бисмо избегли сигурну смрт.

Крајем маја организовали су офанзиву на Козару, направивши обруч, тако да нам није остло ништа друго него да се повучемо у шуму. Од краја маја до 5. крелили смо се у шумама Козара, а потом су кренуле непријатељске јединице за претрес, које су хватале све живо, док су немачки авиони бомбардовали шуму. Опет смо били приморани да бежимо.

Ујутру смо дошли на ивицу шуме, где су нас усташе опколиле повикавши „Стој!“ Већ око поднева мушкарце су одвојили на једну страну, одвукавши мог оца и везавши га за друге затворенке, док су нас децу са мајкама одвојили на другу страну и послали у Јасеновац – прича Славко Милановић (80) о свом изгнанству из родног засеока у Хрватској, давне 1941.

У јасеновачком логору Славко је са мајком и сестром био три месеца, а преживео је због мајчине храбрости да их свакодневно крије од војника.

– Из Јасеновца су нас пребацили у логор у селу Млака, који није био строг попут Јасеновца. Одатле су мајку и тетку пребацили у једно село код Банове Јаруге да раде код породица чији су синови били у Домобрану, а нама су дозволили да кренемо с њима и да им помажемо.

Тамо смо били до 1943, кад су партизани почели да делају и да враћају српске цивиле својим домовима. У једној од тих „тура“ вратили смо се и ми, али кад смо стигли схватили смо да немамо више ништа. Све је било попаљено, потпуна пустош. Само се могла видети понека птица, или неки заборављени пас – завршава са болом у гласу своју исповест бивши логораш.

Тешку судбину у логорима нацистичке НДХ преживели су и Александар Јовановић (85) и његова сестра Гордана Радојчић (81), пружајући једно другом подршку у најтежим тренуцима.

– Живели смо у једном српском месту у Славонији, кад су августа месеца раном зором сеоски бубњари објавили да се нађемо пред школом на тргу. Сви Срби су сели у сељачка кола, спаковали храну и упутили се у Ђаково, где су нас стрпали у сточне вагоне, одвојивши мајке и децу од очева и мужева. Мој брат је имао 11 година, а ја непуних седам. У сточним вагонима смо ишли све до Јасеновца, где смо остали неколико дана, док је наш отац тамо изгубио живот.

Преселили су нас прво у логор у Старој Градишки, где су нас одвојили од мајке и послали у дечији логор у Загребу. Одатле су нас спасили рођаци из Загреба, а по завршетку рата вратили смо се родном месту и затекли га спаљеног до темеља – прича Гордана.

Жртве усташког покоља које су се данас окупиле на комеморацију на Старом сајмишту нагласиле су да се Хрватска срамно понаша, како према погинулима, тако и према живима и да се усташтво у тој држави ове године „повампирило“.
И. Недић