Чачански глас, 2. 12. 2023, Црна бресничка јесен – 79 година од јесени 1944.

Чачак, Бресница: Почетак децембра 1944. године Фото: Чачански глас, из Архиве, фељтон „Јауци над Бресницом“, Чачански глас, новембар 1974.

Октобар и новембар 1944. још се не заборављају у Бресници. Посебно ноћ између 27. и 28. новембра, када су војници немачког окупатора побили велики број мештана једног дела села, махом деце, жена и старих. Многа породична огњишта су се тада заувек угасила. Седамдесет и девет новембара је прошло и сваке године у селу се, у знак сећања на овај страшан догађај, одржава парастос. Окупили су се Бресничани и у понедељак, 27. новембра, око спомен-чесме, подигнуте 2020. у порти Цркве Светог апостола Марка, у центру села. Прошле године, 8. маја, на црквену славу Марковдан, споменик је освештао владика жички Господин Јустин. Са обе стране овог споменика, у мермеру су уклесана имена свих Бресничана и Бечњана пострадалих у Другом светском рату.

Међу окупљенима су многи којима је неко од предака убијен те ноћи, у којој су одјекивали лелек и пуцњеви, како је у фељтону „Јауци над Бресницом“ (објављеном у „Чачанском гласу“ 1974. године) описао Радивоје Јанковић, једини преживели у том стравичном масакру.

Давнашња замисао да се у селу изгради споменик који би остао за незаборав свима који су животе изгубили у том безумном времену, остварила је пре три године група мештана и Град Чачак, на предлог Раденка Раше Баковића. Према његовим речима, на спомен-чесми уклесано је 439 имена, мештана Бреснице и оближњег Бечња изгинулих од 1941. до 1945, а међу њима су и имена сто тридесет једног Бресничана убијених те ноћи. После породичног презимена читамо и имена свих оних који су били из исте куће. Понегде и њих десетак. Тек поред понеког уписане и године старости…

– Повлачећи се долином Западне Мораве са југа, највише из Грчке, према западној Србији, Босни и даље, Немци су овде држали фронт, тачније око три километра од центра села према Бумбаревом брду. И то је трајало 42 дана. Моја баба Инђија их је служила, спремала им да једу и пију. Међу Немцима био је један једини који није говорио српски језик. То им је био командант, смештен у кући Божe Марковића, имао је толмача. На путу из Лугова где им је била стока, баба се зауставила код Марковића и командант је упозорио да не иде својој кући те ноћи. И Марковићима је рекао да се склоне у подрум, да никоме не отварају… Већ у Бумбаревом брду и Книћу су били партизани и Руси, па су Немци били минирали мост на Бресничкој реци. Командант им је рекао да могу изаћи тек кад се прва мина чује, јер ће то бити знак да Немаца више нема у селу. Баба није послушала, јер је код куће остао дечак из комшилука, који им је помагао у пољским пословима… Те ноћи убили су је и бацили у један ров, а преко ње сноп шаше. Стрељани су и тај дечак, његов отац, мајка и брат – приповеда Баковић (рођен 1947) део сећања својих најближих, оца и мајке, који су се са својом тада јединицом ћерком склонили код родбине у Книћу, док зло не прође.

Тешко је и помислити шта је у те дане преживела Бресница. Помиње Рашо и причу Селене Николић, којој су те ноћи убијени муж и шесторо деце, а она се случајно задесила у другом делу села. У подруму Николића двадест троје је покошено рафалима. Читава Бресница је у тим првим послератним данима била село плача, завијено у црнину.

Радомиру Јанковићу је убијено седам чланова уже фамилије, односно, скоро цела породица стрица Радомировог оца. Међу њима било је четворо деце од седам до 14 година.

– Најмлађег дечака рањеног пронашао је мој отац, који се вратио из Ужица, где је био мобилисан. Свог братанца однео је у Крагујевац, али су му тамо лекари само рекли да га врати. На рукама му је умро у Вучковици. Успео је да му исприча како су ноћу дошли и убијали где су кога затекли – деца су уплашена побегла испод кревета, али су их шмајсером поубијали. Доскора смо имали тај кревет исечен мецима. Сви су сахрањени у истој гробници на Акшамском гробљу – прича Радомир.

Нису све жртве пронађене одмах. Најстарија ћерка која је имала 14 година и мајка ове деце откривене су тек 1953. код једног бункера, где је био немачки артиљеријски положај. Биле су затрпане, тако да се годинама није знало шта се догодило…

Свештеник бреснички Милован Вучковић држао је овог новембра парастос онима који су уписани на спомен-таблама. Парох је од пре три године, а родом је из оближњих Мрчајеваца, тако да је знао повест овог догађаја.

– Страшно је и данас када се каже, да се тако нешто десило у једном селу за једну ноћ. Добро је да успомену на то негују ови људи, њихови потомци. Јер, сви убијени су мученички страдали због вере. отаџбине и имена. И због тога их је Господ прославио. Многе фамилије су тада заувек нестале, та презимена више не постоје у селу, а помињемо их на парастосима – каже свештеник Вучковић.

Као што православни обичаји налажу, сваке године неко од мештана спрема панаију. Ове године је то био седамдесетогодишњи Живорад Јанковић, у чијој кући је те ноћи убијено пет чланова, а у самој фамилији њих тридесет!

– Све док буде имао ко да долази, морамо се сећати свих побијених. Дужни смо да не заборавимо – каже кратко Живорад, син Радивоја, кога смо споменули на почетку текста као јединог преживелог. Радивоју су тада убили мајку, оца, супругу, деветомесечну ћерку и сестру. И сам је био рањен, али је чудом успео да побегне.

(У штампаном издању доносимо део његових сећања, која су у фељтону „Јауци над Бресницом“ у новембарским бројевима „Чачанског гласа“ из 1974, записали Радован М. Маринковић и Милан Баковић). Ово је део из наведеног фељтона:

„…Сутрадан, 29. новембра, ушли су ослободиоци. Пуцњи су огласили слободу. И, по древном обичају, црквена звона.

Неми сведоци масакра…

Преживели су почели да се враћају из бежаније. Страховали су од мина, не слутећи шта се десило. Кад су дошли на своја огњишта, занемели су. Онда се огласила писка. Јауци, поново. Почело је сакупљање мртвих. Вађени су из земље. Из бунара. Из купа кукурузовине. Јер, окупаторски војници као да су хтели да сакрију свој злочин. Да ли су се уплашили масакра који су сами извршили?

Од бола скамењени и избезумљени, грађани су копали заједничке раке. Није било довољно грађe за мртвачке сандуке. Ни обуће и одеће за вечни испраћај уморених. Уместо у ковчеге, стављали су их на обичне даске. Онда на њих – један поред другог слагани су унакажени лешеви. Слагани, по сродству и старости.

Сахрањивање је трајало нелико дана. По воћњацима. Крај пута. У импровизоване раке. Заједничке.

Тек касније, преношени су у гробља, која се испунише новим хумкама. Бресницу населише црне мараме. Завиорише се црни барјаци на кућама.

Са брежуљака и плећатих коса горње Бреснице свако јутро и свако вече, четрдесет дана, лелеци су и промукла кукњава небо парали…“

Седамдесетједногодишњем Раши Ненадићу убијени су отац и стриц, Радован и Драгић, као и баба Драгиња и деда Ненад. Прво су били сахрањени у близини куће, а касније премештени на гробље. Стриц Бошко са само 18 година погинуо је у Босни, у априлу 1945, испричао нам је Ненадић.

НЕМАЧКИ ГРОБОВИ

Раденко Рашо Баковић прича да се на њиховом имању налазе три гроба у која су, према сведочењу његовог оца, сахрањени немачки војници. Када је нашао своју мртву мајку, отац је, прича, поломио обележја тих гробова. Према многим причама, ових гробова има и у порти бресничке цркве. У то су се уверили и садашњи становници, када почели да копају на месту на коме су првобитно хтели да поставе спомен-чесму, ближе цркви и звонику.

– Свештеник Томислав Катанић, који је дуго био наш парох, а родом је из Бечња, причао је да је, пре те страшне ноћи, ту било сахрањено 30 Немаца. Описао је и где тачно, а као потврду често је понављао да их је лако уочити, јер, када се на пролеће покоси прва трава, сви гробови се јасно познају. Тако је и данас. И причао је упокојени Катанић да су ту остаци 29 и по немачких војника. Наиме, јутро после масакра народ је, револтиран зверством које су направили фашистички војници, почео да откопава те гробове, из једног су извадили део и бацили у реку. Али, у томе их је зауставио један руски лекар Дарлеј, речима да су можда били заражени и да се тако може заразити цело село. Тиме је мештане спречио да наставе откопавање – испричао нам је Раденко Баковић део сеоског предања.

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ ИЗ 1985. ГОДИНЕ

Милица Баковић, професор српског језика и дугодишњи библиотекар Градске библиотеке, 2014. године, у парохијском дому, поставила је тематску изложбу књига и докумената под називом „Бресница у историји и традицији“, која је обухватила и два трагична месеца 1944. Тада је приказан и документарни филм „Црна бресничка јесен“, снимљен 1985, у продукцији РТБ, по сценарију Недељка Јешића, који, како је записала Баковић, потврђује „да преко живих и мртви остају живи“ и „да зарад будућих пролећа, бресничка голгота не сме пасти у заборав“.

У ЦРКВИ СПОМЕН-ТАБЛА ИЗГИНУЛИМА У БАЛКАНСКИМ И ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

У Цркви Светог апостола и јеванђелисте Марка у Бресници, на зиду са леве стране на великој мермерној табли уклесана су имена изгинулима из Бреснице и Бечња током Балканских и Првог светског рата. Иначе, бресничка црква изграђена 1906, задужбина је ђенерала Марка Ђ. Катанића (1830-1907), родом из оближњег Бечња. Слава храма је 8. маја, а на исти датум рођен је славни генерал српске војске. Његова задужбина је и стара школа, изграђена 1900. године.

ОСАМ ВЕКОВА БРЕСНИЦЕ

За прошли Марковдан, поред црквене славе и освећења спомен-чесме, Бресница је обележила и осам векова постојања, односно први помен у повељи Стефана Првовенчаног из 1222. године, којом је први српски краљ својој задужбини, манастиру Жичи, поклонио „Брестницу са тргом“.

В. Тртовић