ДИЦ Веритас, Happytv, 17. 2. 2024, Породица Олујић убијена само зато што су Срби: Хрвати су на данашњи дан изрешетали Радомира, Аницу, Милену (16) и Марка (13)

Породица Олујић Фото:: screenshot

Они су упали у кућу Србина Радомира Олујића са циљем да ликвидирају њега и његову породицу, затим опљачкају, а кућу минирају експлозивом

Породица Олујић ликвидирана је 1992. Зверски су је убили припадници хрватске паравојске ХОС. Хрватско правосуђе је, после 24 године, на смешне затворске казне осудило Томислава Мадија, Марија Јурића, Зорана Поштића, Давора Лазића и Мију Старчевића

Зверско убиство породице Олујић је злочин који су у ноћи између 17. и 18. фебруара 1992. године у селу Церна у Источној Славонији, на путу између градова Винковци и Жупања, починили припадници снага озлоглашеног ХОС – Томислав Мади, Марио Јурић, Зоран Поштић, Давор Лазић и Мијо Старчевић.

Они су упали у кућу Србина Радомира Олујића са циљем да ликвидирају њега и његову породицу, затим опљачкају, а кућу минирају експлозивом, јер су знали да је породица Олујић имућна. Убиство породице Олујић по свом карактеру је слично убиству породице Зец у Загребу (7. децембра 1991.), само што није добило толику медијску пажњу.

Породица Олујић живела је у Церни, улица Браће Радић број 51. Имали су две куће, стару где су живели Стојанка (1932) и Мирко Олујић и другу нову где је живео њихов син Радомир (38) са супругом Аницом (37), девојачко презиме Остојић и двоје малолетне деце ћерком Миленом (16) и сином Марком (13). Радомир Олујић радио је као шеф самопослуге у Церни, док је његова супруга била службеница у Жупањској банци. Милена Олујић била је други разред гимназије, а Марко Олујић ученик 6. разреда основне школе. Деца су била крштена у католичкој цркви, пошто је њихова мајка Аница (католкиња) била побожна. Имали су и путнички аутомобил „голф 2“ који су му отуђили припадници ХОС у јануару 1992.

Били су имућна породица која је за време ратних дешавања често примала избеглице, наручито оне из мешаних бракова. Због тога су Радомиру често претили, а преко телефона му псовали и српску мајку. Два пута му је у двориште бачен експлозив и један Хрват га неколико пута претукао, али мајка Стојанка није желела да то објави јавно, јер се плашила за сопствену сигурност. Лупање на прозор и капију куће током рата била је редовна појава, као и претње ликвидацијом.

У ноћи између 17. и 18. фебруара 1992. године у нову кућу породице Олујић упадају наоружани припадници хрватске војске са циљем да их убију и опљачкају, а кућу минирају експлозивом.

Томислав Мади (1960) звани Чикаго као командант једне чете 131. бригаде Хрватске војске, која је била смештена у селу Комлетинци, издаје наредбу Марију Јурићу (1973) званом Макси, Зорану Поштићу (1973) званом Пегула, Давору Лазићу (1973) и Мији Старчевићу (1956) увече 17. фебруара 1992. да иду на тачно одређену локацију „да побију неке четнике“. Дао им је све потребно од наоружања и експлозива и пригушиваче, што су они узели и кренули ка Церни. Ту су се упаркирали у улици Браће Радића. Јурић, Поштић и Лазић у то време су једва пунолетне особе и имају 19 година, што им не смета да учествују у стравичном злочину.

Покуцали су на врата и рекли да су полиција и да имају налог за претрес. Када је Аница Олујић, после неколико минута рекла да ће позвати полицију Мијо Старчевић је исчупао телефонску жицу из зида. У спаваћој соби Радомира Олујића пронађено је 1.500 марака у ситним новчаницама, већа количина златног накита, неки папири, ловачка пушка, као и црна беретка за коју су сумњали да има кокарду. Док су Поштић и Лазић били у соби и претресали је, у другој соби су били Старчевић и Јурић, одакле се зачула стравична вриска јер су Старчевић и Јурић убили породицу Олујић из ватреног оружја са преко 40 хитаца. Када су Поштић и Лазић ушли у ту собу призор је био стравичан. Њих двојица је требало да поставе противтенковске мине, са којима би минирали кућу Радомира Олујића, али Давор Лазић је преценио своје знање у томе, или је био у шоку, па те мине нису експлодирале.

Они су покупили ствари које су нашли и аутомобилом отишли у Комлетинце, где су Томиславу Мадију предали све што су нашли. Лазић и Поштић су били ту неколико дана, па их је касније Мади послао кући, јер „задатак није обављен како треба“, мислећи на то да кућа Олујића није минирана. Мијо Старчевић им је пре поласка запретио да ћуте о свему што су видели, иначе ће их убити.

Дана 18. фебруара 1992. колегиница и шефица Анице Олујић из банке, Марта Жуљ је позвала телефоном кућу Олујића јер се Аница није појавила на послу. Отишла је до њене куће да види да ли је све у реду. Тамо видела стравичан призор.

После тога је отрчала до дома Радомировог оца Мирка и плачући викала:

– Заклани су! Заклани су!

Заједно су отишли до Радомирове куће и видели ужасан призор. Хрватска полиција јесте дошла на место злочина, али није се покретала детаљна истрага. Марија Жуљ је касније на сведочењу открила да су Олујићи планирали одлазак у Немачку код Радомирове тетке, јер су стално трпели претње, а бачена им је и бомба у двориште. Чекали су пасош за Аницу како би могли отићи у иностранство.

На радном столу у дневном боравку полиција је пронашла свеску у коју је Милена написала свој последњи школски задатак, само неколико сати пре него што ће бити убијена. Милена, ученица 2. разреда гимназије, писала је домаћи док су родитељи и брат вечерали, одевени у пиџаме и испратили деда и баку који станују у суседној кући. “ У бегу од себе – путујем у потрази за” наслов је школског задатка који је Милена написала у последњим сатима живота. У раду је писала како “понекад лутамо и не знамо гдје ћемо стићи”, како су разочарања у животу честа и да је и сама имала доста таквих тренутака. О себи је написала да није песимист и да покушава на свет гледати лепшим очима иако је имала “доста тужних тренутака”.

Рука спаса “Безизлазност никад не видим јер увијек у мени има наде да ће све једном проћи, да ће мени нетко пружити руку спаса и спасити ме понора”, пише Милена. Пише како никада није усамљена јер има родитеље и пријатеље “без којих живот не би имао смисла” и неизмерно их воли. “У људе још увијек вјерујем иако и то зна бити велика илузија и људи знају бити зли, али вјеру још нисам изгубила и то ми је драго”, пише при крају последњег рада, а у последњој реченици каже како је љубав и разумевање најважније и треба “чврсто бити на земљи и не поколебати се пред ничим”. Четири дана после ликвидације, Милена би прославила свој 16. рођендан.

Хрватско тужилаштво годинама није покретало никакву оптужницу против починилаца. Тек 2006. године, под притиском Међународне заједнице покренута је права истрага када је МУП Хрватске сакупио довољно доказа за покретање оптужнице против злочинаца. Један од убица Марио Јурић више није могао да носи тај терет и одлучио је да све пријави Тужилаштву. Суд и вештаци су утврдили да су окривљени били у стању психичке стабилности и свесни шта су урадили. Другостепена пресуда коју је потврдио Врховни суд Републике Хрватске 2009. године гласила је: Томислав И. Мади (1960.) 15 година затвора, Марио И. Јурић (1973.) 12 година затвора, Мијо Ј. Старчевић (1956.) 10 година затвора, Зоран Б. Поштић (1973.) 7 година затвора,Давор М. Лазић (1973.) 7 година затвора. С обзиром на злочин који су учинили и зверство без покајања сви осуђени су добили у најмању руку смешне казне.

Крајем 1992. године Мирко Олујић, отац Радомиров, преминуо је од туге за сином и његовом породицом. Да би 1998. године у децембру једно вече Стојанки Олујић на вратима се појавио НН мушкарац са чарапом преко главе. Стојанка је ово схватила као претњу за њену личну сигурност. Преминула је 20. јануара 2013. године и сахрањена је на месном гробљу у Церни, дан касније. Носила је неславно име „Мајка Православна“ као алузија на тужну поему Владимира Назора из јануара 1943. године.