Епархија будимљанско-никшићка, 29. 7. 2019, Владика Јоаникије: Вучедолска битка је, као сјајна побједа, залијечила косовске ране

Битка на Вучјем долу 1876. године Фото: Радио Требиње

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог свештеномученика Атиногена, у понедјељак 29. јула 2019, Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној данашњем празнику на Вучјем долу, чиме је молитвено обиљежена 143. годишњица славне Вучедолске битке и прослављена храмовна слава.

Владика Јоаникије: Вучедолска битка је, као сјајна побједа, залијечила косовске ране

Преосвећеном Епископу је саслуживало више свештеника и свештеномонаха Епархија будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке, уз молитвено учешће вјерног народа, сабраног из разних крајева Црне Горе и Херцеговине.

Ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика Јоаникије, који је казао да је сабор на Вучјем долу, сабрање у име Божје и Светог свештеномученика Атиногена.

„Сабрали смо се са разних страна, јер овај љетњи сабор на Вучјем долу сабира све оне који држе сјећање шта значи Вучји до за Бањане, Рудине и цио српски народ. Сабирамо се, већ, неколико година, у новоподигнутом и освећеном храму, славимо име Божје, служимо свете службе, призивамо благодат Пресветог Духа, пјевамо у славу Божју, причешћујемо се Светим Тајнама Христовим“.

„Ми овдје не долазимо као на неки општенародни сабор, него као на празник, а и јесте велики, црквени празник. Свети свештеномученик Атиноген је Светац који је наше претке закрилио са Неба и својим молитвама укријепио њихове деснице те су овдје извојевали величанствену побједу над непријатељем наше отаџбине, наше свете вјере православне и непријатељима крста“, рекао је Владика.

Прошло је толико година и деценија, али се, нагласио је Његово Преосвештенство, није заборавила слава Вучедолских јунака, Црногораца и Херцеговаца заједно, које је предводио краљ Никола.

„Тада није било никакве подјеле, него су се звали по мјесту. Овдје је стара историјска Херцеговина, а и Црну Гору, добрим дијелом, населили су Херцеговци, и Петровићи су Херцеговци. То јединство нашег народа, наших предака је било непоколебљиво, јединство у вјери, у језику, једнодушност, јединство у памћењу Косовског завјета и Косовске жртве. И Вучји до је доживљен као ново Косово, а битка Вучедолска, као сјајна побједа, залијечила је косовске ране“, бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије, подсјетивши да су на тај начин говорили и мислили краљ Никола, Петровићи и наши преци.

„Тако је пјевао и велики пјесник Његош: Благо томе ко се ту нагнао, већ га ране не боле косовске. Са тим сјећањима долазимо овом светом храму, сабирајући се у славу Божју, а када се сабирамо у име Божје ми доносимо наше радости, и жалости, памћење, историју и све се то освећује и сагледава из божанске перспективе. Господ Исус Христос кријепио је наше претке својом благодаћу, својим Крстом и Васкрсењем, те су чували своју вјеру. Онај народ, који чува вјеру сачуваће своје име и своју отаџбину, културу, традицију, а вјера је главна. Зато је много важно да, када се сабирамо овдје, да приступамо овој светињи са страхом Божјим и са љубављу, докле траје света служба Божја да нам то буде главно“, поручио је Владика будимљанско-никшићки.

Оцијенио је да црквено-народни сабор на Вучјем долу има значајну културну димензију и то је, сматра Владика, лијепо и богоугодно.

„Оно што у храму доживимо претачемо у наш разговор и цијело славље, које слиједи после свете службе. Даће Бог, да будемо сложни и јединствени, да имамо љубави и разимијевања међу собом, да подржавамо једни друге. Како год ко мислио, али, без народне слоге, разумијевања и без дијалога нема нам опстанка“, закључио је Епископ Јоаникије.

Он је, нарочито, поздравио свештенство и народ Епархије захумско-херцеговачке, који, сваке године, долазе на Вучји до, мјесто на ком се потврђује наше вјековно јединство.

По благослову Владике Јоаникија, празник Светог свештеномученика Атиногена и храмовну славу цркве, подигнуте у славу црногорско-херцеговачких јунака, изгинулих у славној бици на Вучјем доку, честитао је свештеник Вељко Ковач из Гацка.

„Ми смо, заиста, браћа и један народ, а кад брат брата зове у помоћ, кад га зове на радост, или жалост, брат не испутује ништа, него одмах долази. Тако је између Херцговаца и Црногораца увијек било, тако је сада, и тако ће бити док Христос поново не дође. Нека је срећна слава овог дивног храма, слава свих нас и слава Божја, јер смо се, у слави Божјој, данас окупили око Тијела и Крви Христове, као што су наши преци, борећи се за ту вјеру, овдје пострадали и извојевали велику побједу над непријатељем Крста“, поручио је о. Вељко.

Након светог богослужења одржан је пригодан културно-умјетнички програм у којем су наступили бројни пјесници и народни гуслари. Предавање на тему битке на Вучјем долу одржао је др Васиљ Јововић.

Црногорци су, по ријечима др Јововића, битку на Вучјем долу сврстали у највеће датуме ратне историје против Турака, кроз читав 18. и 19. вијек. У народној свијести, додао је он, Вучји До је надвисио Граховац, побједа на Вучјем Долу одјекнула је Европом.

„Битка на Вучјем долу продужетак је Косовске битке, па као што је у Самодржи цркви „три неђеље тридес калуђера“ причешћивало војску, тако су и овдје, на Црном Куку, Митрополит Иларион и архимандрит Висарион Љубиша, освештали 150 ратних застава. Касније је Петар Лубарда сликао Битку на Вучјем долу као диптих слике Косовски бој. Кнез Никола је у ратном прогласу написао: “Ја вас нећу позивати као кнез Лазар: “Ко не дође….“ јер знам сви ће те за мном…Мурат узе царство наше – Мурату га и отети ваља!“ То је било у вријеме кад је образ био црногорски устав, како је казао Љуба Ненадовић, који је одушевљен Вучедолском битком, одмах, 1876. године, спјевао пјесму „Груда земље“, пјевајући о Црној Гори, Црногорцима, књазу Николи, груди црногорске земље“, закључио је Јововић.

Храмовна слава прослављена је ломљењем славског колача и трпезом братске љубави. Прославу су организовали: парохија бањско-рудинска и Удружење Бањана и Рудињана „Владика Сава Косановић“.

На Вучијем долу, који се налази око шест километара источно од Билеће, у општини Никшић, 1876. године водила се одлучујућа битка између Турака са једне и Црногораца и Херцеговаца са друге стране.