Frontal.rs, 4. 3. 2017, Православни храмови васкрсавају на Мајевици

Манастор Светог Јеремије, Рожањ, Мајевица Фото: Епархија зворничко-тузланска, screenshot

Заслугом вјерника у последњих неколико година обоновљени су манастири и цркве на мјестима на којима су постојали у прошлости, а нестали, то јест рушени и срушени од стране окупатора.

Средњевијековне цркве и манастири на Мајевици приписују се углавном краљу Драгутину Немањићу сину краља Уроша I Немањића и Јелене Анжујске, познатијем као Сремски краљ. Његове задужбине су поред осталог манастири, Тавна, Папраћа и Ловница, а обновљени манастир Светог пророда Јеремије у селу Рожањ је постојао као метох манастира Тавне.

Доласком Османлија многе и цркве и манастири су уништени или претворени у џамије као нпр. Атик џамија у Бијељини испод које су прије неколико година пронађени надгробни споменици српских племића Павловића. Неке цркве су и у вријеме османлијске окупације биле обнављане као нпр, црква у Мачковцу, такође датира из времена краља Драгутина, коју су последњи пут уништиле усташе на Велику Госпојину 1941. године. Обновљена је захваљујући труду свештеника и вјерника у оргиналном средњевијековном изгледу.

Саграђена је и црква брвнара на мјесту гдје је раније постојала у селу Миладићи и данас све више раесељених Миладићана посјећује мјесто поријекла и показују намјеру да се врате иако је село, као Рожањ припао Федерацији. Манастир Светог Јеремије у Рожњу су Турци уништили већ у 16 вијеку, што значи по паду Мајевице под њихову окупацију. У остацима темеља остала је сачувана средњевјековна гробница са три скелета монаха који су у њој сахрањени.

Обнова храма започета 2008. године трудом и залагањем свештеника Зорана Р. Илића на чијем имању се манастир и налази, свештеника у Обудовцу и Зорана С. Илића, такође из Рожња, свештеника у Бољанићу на Озрену.

Поред улаза у манастирску гробницу 2014. године пренесени су и земни остаци 108 убијених мјештана Рожња 18. децембра 1942. од чега је 87 живо запаљено у Рожњу у кући Неђе Зољића.

Подизање конака значило би и стварање услова за живот монаха, што би створило одређене претпоставке за повратак расељеног становништва, а самим тим и враћање живота на ове просторе. У селу Рожањ тренутно не живи ниједан становник од пријератних 125 породица које су живјеле овдје.

Спомен чесма у порти манастира подигнута је 2015. године за пострадале у отаџбинском рату њих 18.

Храм живопише Живорад Илић из Лознице у српско-византијском стилу. Иконостас од јеловог дрвета је израдио Мирослав Мићановић из Бољанића. Иконе је осликао акдемски сликар Миладин Лукић из Прибоја (Бијељине).

Манастир је обновљен, а село испражњено у последњем рату, шта нам је чинити?

Да би становници Рожња могли да се врате или барем имају потребу неколико пута годишње да дођу у село из кога су потекли, потребно је да помогнемо колико можемо и желимо, да оно што је било наше остане наше.

У Лопарама је 27. новембра 2016. године у хали „Helvetia“ одржано донаторско вече које је уприличено због прикупљања средстава за подизање конака код манастира светог пророка Јеремије у селу Рожањ.

У Лопарама су урадили оно што су могли и како су најбоље знали и умјели, у сваком случају образ су освјетлали. Да ли ћемо и ми са образом пред светињу показаће вријеме јер:

Српски манастири били су и остали молитвена и духовна станишта, народна зборишта и културна средишта српског верујућег народа. Они су вековима чувари православне вере и светосавске традиције  – Патријарх српски ПАВЛЕ

Тако је говорио Патријарх, којег смо, многи од нас, још док је био жив сматрали свецом који хода међу људима. Данас кад имамо прилику да учинимо нешто да село Рожањ у коме се налази тапија нашег постојања на Мајевици сачувамо за наредна покољења, ред је да свако од нас учини оно што може.

Надамо се да ће за наш подухват имати слуха како вјерни Срби тако и црквени великодостојници и да ћемо ове године успијети да саградимо конак код манастира Светог Јеремије у Рожњу.

Пише Миодраг Лукић