Глас Српске, 4. 12. 2024, Александар Врањеш: У партизанским филмовима нема спомена о Јасеновцу

Козарачки збег Фото: Глас Српске, ЈУСИП Доња Градина

Савремени историографски налази, који су били недоступни за вријеме СФРЈ, актуелизују данас тему пропагандне улоге партизанског филма. Ако узмемо у обзир контекст деведесетих и данашње међунационалне односе у БиХ, али и регионалне односе на простору бивше Југославије, важно је политиколошки анализирати и елементе манипулација међу народима посредством којих је фингирано неко очигледно неодрживо заједништво.

Каже ово у интервјуу за Глас Српске доктор политичких наука и амбасадор БиХ у Србији Александар Врањеш, који ће данас у оквиру Седмог фестивала хуманистике, културе и уметности у Београду представити своју књигу, научну монографију о пропагандној улози југословенских ратних филмова од 1946. до 1990. под именом „Умивање превратника – партизански филм“.

– Ако ћемо говорити језиком данашњег политичког контекста замислите колико је немогуће развијати „Југославију у малом“, како БиХ покушавају представити неки тобож „грађанисти“, уз подршку дијела међународне заједнице, ако ни велика није успјела опстати уз све манипулације, обмане, лажне интерпретације, забране и сличне поступке у јавном простору. Другим ријечима, ако врхушка бивше Југославије, уз сву репресију и политичку пропаганду није успјела у градњи „братства и јединства“, како ће то данас учинити сарајевска чаршија уз подршку лицемјерног дијела међународне заједнице у градњи неке унитарне грађанистичке БиХ? Ову „интерконтекстуалност“ два периода свакако вриједи изучавати, а партизански филмови су само добар узорак за анализу како функционишу политичке манипулације у служби неког неодрживог пројекта – истакао је Врањеш.

ГЛАС: Како је уопште дошло до тога да се упустите у ову занимљиву историографску авантуру?

ВРАЊЕШ: Овом темом сам се почео бавити још током магистарских студија на Факултету политичких наука у Београду, скоро прије двије деценије. Филм је хомоним, под њим се подразумијева и медиј масовног комуницирања, али и садржај који се посредује. Управо зато можемо неријетко очитати политичке поруке уткане у саме „покретне слике“, а југословенски ратни филмови су били одличан примјер за анализу.

Да бих показао да је управо овај жанр био очигледно средство политичке пропаганде бившег система, упоредио сам садржаје најважнијих филмова са савременим историографским сазнањима о дешавањима у Другом свјетском рату. Партизански филмови бивше Југославије су третирани као нека врста визуелних историјских споменика те се истинитост догађаја није оспоравала. Ко се усуђивао тада да доведе у питање истинитост на примјер тумачења тзв. седам непријатељских офанзива, а тадашњи режимски редитељи су се утркивали да их прикажу на филму?

ГЛАС: Шта се снимањем оваквих и сличних филмова жељело тада постићи?

ВРАЊЕШ: Тиме је додатно снажила идентификација југословенских народа и народности са доминантном политичком и идеолошком парадигмом, системом вриједности, новим поретком, али и са званичном интерпретацијом догађаја из Другог свјетског рата.

Скоро да и данас многи сматрају да је истинито приказана „Битка на Нертеви“ или „Сутјеска“, а да можда немају осјећај да су пропагандне поруке прошле кроз вријеме. Историчари су доказали да су у сред ратних операција код Прозора, Јабланице и Коњица од јануара до априла 1943. године партизани постигли привремени споразум с Верхмахтом о ненападању да би тиме добили „вјетар у леђа“ за обрачун са четницима у долини Неретве или да су током пете непријатељске офанзиве на Сутјесци рањеници остављени, тако да није било никаквог херојског извлачења рањених бораца.

Ове чињенице из рата, и многе друге, морале су да буду заборављене у новој Југославији. Партизански филмови су послужили да управо другачије и подобније интерпретације преточене у савремене политичке митове дођу до широке публике.

ГЛАС: Која филмска дјела су се све нашла под вашом лупом и због чега?

ВРАЊЕШ: Код саме анализе филмова и компарације са историјским догађајима одлучио сам се за узорак од пет остварења. Филм Вјекослава Афрића „Славица“ из 1947. године је био, барем званично, први југословенски филм те га је та позиција препоручила за анализу. Филмове Вељка Булајића „Битка на Неретви“ и Стипе Делића „Сутјеска“ као два највећа и најскупља остварења југословенске кинематографије, препоручиле су управо те чињенице. И филм „Ужичка република“ Жике Митровића био је добар примјер политичке пропаганде усмјерене и на паралелни махом међусрпски грађански рат, који се одвијао за вријеме Другог свјетског рата.

Анализу сам завршио филмом Бахрудина Бате Ченгића „Глуви барут“ као посљедњим југословенским ратним филмом из 1990. На тај начин сам заокружио једну епоху снимања режимских ратних филмова бивше Југославије. Поред ових филмова, дотицао сам се и других остварења попут филмова „црног таласа“. На овим примјерима може се видјети како су забране и цензура функционисале у СФРЈ.

ГЛАС: Шта сте све открили, шта је то у овим филмовима било далеко од истине?

ВРАЊЕШ: Много је елемената, а неке сам већ и поменуо. Највише ме је фасцинирала једна унутрашња политичка карактеристика бившег система која се прелила и на филм, а то је да су у ратним филмовима увијек бруталније и гротескније приказани четници него усташе.

Тако је у филму „Козара“ Вељка Булајића из 1962. умањена улога усташа током њемачке операције „Западна Босна“ љета 1942. године, а на сцени видимо четнике – иако физички нису били на територији Козаре током те операције.

Да би се сачувао привид „братства и јединства“ геноцидни карактер НДХ је у цјелини изостао из партизанских филмова, а усташке јединице су углавном портретисане као неки аморфни и безлични „помагачи“ окупационих снага.

Пакао Јасеновца је такође изостао. Чак се ни најмањом референцом у ратним играним филмовима не помиње ово мјесто истребљења Срба, Јевреја, Рома и осталих антифашиста. Обрачун на унутрашњем плану био је резервисан за слике судара са четништвом као тобож синонимом насиља над носиоцима прогреса, како је то закључио Петар Љубојев.

ГЛАС: Поменули сте филмове „Битка на Неретви“ и „Сутјеска“, наводећи да су то била два најскупља филмска остварења југословенске кинематографије.

ВРАЊЕШ: Да. Захваљујући директорици Архива БиХ Данијели Мрди, имао сам прилику да проучим документацију „Босна филма“ и ту је посебно била интересантна финансијска документација снимања „Битке на Неретви“ и „Сутјеске“. Морао сам узети у обзир деноминацију из 1965. године, однос долара и нових динара из 1966. односно 1973. године и просјечну годишњу инфлацију долара, да бих израчунао отприлике продукцијску вриједност оба филма. Уз ограду да нису сви продукцијски елементи могли бити финансијски прецизирани, показао сам да је по свим показатељима „Сутјеска“ била продукцијски скупљи филм него „Битка на Неретви“. Тиме је угрожен свеприхваћен југословенски мит о најскупљем филму бивше СФРЈ.

ГЛАС: Уз све ограде које сте навели, колико су ова два филма према Вашем прорачуну на крају коштала?

ВРАЊЕШ: Тешко је било израчунати финансијску вриједност учешћа ЈНА са својим људским и техничким капацитетима у снимању ових филмова, али кад се подвуче црта и пребаци у данашње вриједности – филм „Битка на Неретви“ коштао је највјероватније око 5,4 милиона данашњих долара, а „Сутјеска“ чак око 20 милиона.

Зафрановић

ГЛАС: О књизи ће на њеном представљању говорити режисер Лордан Зафрановић, али и историчари Миле Бјелајац и Небојша Јовановић. Колико Вам значи појављивање ових имена на промоцији?

ВРАЊЕШ: За мене је велика ствар да је књигу објавио Институт за новију историју Србије и кућа „ХЕРАеду“.

Захвалио бих уреднику Небојши Јовановићу, издавачима Зорици Стабловић Булајић и Мили Бјелајцу, рецензентима Синиши Атлагићу, Ђорђу Вуковићу и Оливери Драгишић те Ненаду Кецмановићу и Лордану Зафрановићу који су у форми популарног „блурба“ на корицама додатно препоручили књигу читалачкој публици.

Зафрановић је доајен југословенског филма и један од најхрабријих редитеља ових простора. И он је пролазио кроз различита негативна искуства на релацији политика – филмско стваралаштво и свакако је више него позван да јавно изнесе своје ставове на ову тему. Све оно што је био недостатак југословенског филма у погледу геноцида у Јасеновцу, Зафрановић је надокнадио својим стваралаштвом, почевши од документарног филма „Крв и пепео Јасеновца“ из 1983. године, „Заласка стољећа“ из 1994. до играног филма и серије „Златни рез 42: Дјеца Козаре“ који је тренутно у постпродукцији.

 
Вељко Зељковић