Глас јавности, 31. 8. 2021, Лов на Србе у Сарајеву био је државни пројекат, монтирали смо Маркала и српске цивиле смо бацали са зграда

Заточени Срби таоци у муслиманском затвору Сарајево, 21.8.1992. Фото: Спутњик, АФП, Manoocher Deghati

Заштићени сведок КW-568 у хашкој судници испричао је о припреми кланице на пијаци Маркале фебруара 1994. године, а стравични делови исказа тек сад су угледали светлост дана.

– Добровољно сам дошао у Београд и испричам истину о паклу Сарајева. Био сам присутан када је Насер Орић добијао упутства од председника Алије Изетбеговића и Реиса Мустафе Церића да прави ршум око Сребренице и провоцира акцију са друге стране. Видео сам злочине над припадницима вашег народа (Срба) и све до 2010. веровао сам да ће неко и „нашим јунацима“ стати у крај. Није се догодило и зато сам дошао – навео је сведок.

Речи Мустафе Церића „Алија, узми се у памет. Нас дневно гине 50 до 70 и нико не зна за то, ако нас на једном месту погине 200, цео свет ће знати!„, на које је указао овај сведок, учиниле су да Тужилаштво Хашког суда коначно одустане од приписивања кривице за овај злочин српској војсци.

За „проклете Маркале“, како их назива КW-568, знао је неколико дана раније. Уз Изетбеговића је присуствовао првом покушају инсценирања српског напада на пијацу када је граната са Мрковића уместо међу људима завршила на крову оближње зграде. КW-568 сведочи:

– Пијаца је била идеална да се убије много људи и да Изетбеговић после моли за страну интервеницију. Изетбеговић и Реис Церић позвали су код себе Мустафу Хајрулаховића (Талијана), да он, као артиљеријски официр, одради посао. Одређено је да се гађа са линије Шпицаста стена из села Мрковић јер је ту била близу линија раздвајања. Слушао сам како наш верски старешина убеђује председника „да ми ионако сваки дан губимо на улици 50-так људи и да ће ови као шехиди отићи за добро дело“.

 

– Наши су договарали да пошаљу неког да наводно пуца снајпером са зграде по граду. Тада би у солитер улетали „специјалци“ и ишли од српског стана до српског стана. Некада би приводили „осумњичене“ а некада су их једноставно бацали са кровова. Тако је то чишћено! – наставио је сведок.

 

Он је подвукао да је добровољно дошао у Београд да сведочи о злочинима које су „његови“ починили над Србима и над човечношћу током рата у Сарајеву.

– Као припадник обезбеђења Алије Изетбеговића имао сам прилике да у више наврата чујем шта је наређивао потчињенима и како су режиране Маркале. Био сам ту када је Насер Орић добијао упутства од председника и Реиса Мустафе Церића да прави ршум око Сребренице и провоцира акцију са друге стране – навео је КW-568, припадника Алијине преторијанске гарде из јединице „Бисери“.

Када се у Хашкој судници на процесу Радовану Караџићу 2014. а потом и Ратку Младић 2015. појавио заштићени сведок одбране под шифром КW-568, суд је реаговао тако што је у највећем делу сведочења „искључио“ јавност. Алијин телохранитељ је говорио и о многим другим страхотама у Сарајеву. И оне су остале похрањене у архиви Хашког суда, што је и био разлог због кога је одлучио да прича за медије.

Сусрет са Алијиним телохранитељем уговаран је дуго. Догодио се тако што је овај новинар пар сат раније добио поруку да понесе пасош и остави мобилни телефон у Србији. Џип са припадником МУП-а и адвокатом Гораном Петронијевићем, појавио се испред редакције у договорено време.

– Сада живим у трећој земљи. Сви су ме се одрекли у породици а мислим да цело Сарајево зна ко сам. Нисам динар ни тражио ни добио за сведочење и стало ми је да се то зна – почиње исповест човек у средњим шездесетим годинама, некада атлета, кошаркаш, и лични пратилац Алије Изетбеговића од маја 1992. до јуна 1994.

Он говори да је од 2012. у статусу заштићеног сведока. Каже да га је у јединицу „Бисери“ препоручила чињеница да је вешт на песницима, а Алија га је одабрао да га прати у шетњама градом јер му је, онако висок и крупан, уливао поверење. У шетњама муслиманског председника БиХ, најчешће са реисом Мустафом Церићем, причало се скоро увек о томе како изнудити војну интервенцију НАТО против Срба. На самом почетку рата било му је јасно да је рат верски и до последњег Србина.

– Баш последњи Србин у Сарајеву, у општини Стари град био је Здравко Кнежевић, мој пријатељ и друг из јединице „Бисери“. Били смо нераздвојни. Здравко је остао „код нас“ због девојке, лепотице коју је лудо волео. Други Србин који је остао на Старом граду био је његов отац. Са Здравком сам се заветовао да „ко остане жив“ посведочи шта се стварно збивало у Алијином Сарајеву. Јер, обојица смо гледали злочине над Србима и над „нашима“ који су аранжирани у сефу Народне банке у центру Сарајева. Тамо је Алија сместио свој штаб – описао је заштићени сведок.

„Претпоследњи“ Србин у сарајевском Старом граду, отац Здравка Кнежевића из „Бисера“, погинуо је на Маркалама 1994. од Алијине гранате испаљене из Мрковића. Брзо после њега страдао је и Здравко на улазу у тунел преко аеродромске писте. Мали гелер му се зауставио у срцу.

За „Проклете Маркале“, како их назива саговорник, он је знао неколико дана раније.

– Пијаца је била идеална да се убије много људи и да Алија послије моли за страну интервеницију – сећа се КW-568.- Алија и Реис Церић позвали су код себе Мустафу Хајрулаховића (Талијана) да као артиљеријски официр одради посао. Одређено је да се гађа са линије Шпицаста стијена из села Мрковић јер је ту била близу линија раздвајања. Остало је организовао Хајруновић. У оба наврата Малезијски батаљон УНПРОФОР био је на дежурству – додаје екс-телохранитељ и подвлачи да су „његови“ појачали мину неким експлозивом испод тезги. Не зна сигурно.

Наводни српски злочин у центру града за потребе страних ТВ камера почеле су у мају када је „град затворен“ изнутра и споља. У прљавштине „својих“ КW-568 уверио се одмах у јуну када је долазио председник Француске Митеран у покушају да договори неки мир.

– Пре него што је Митеран слетио у Сарајево, Алија Изетбеговић са реисом Церићем и осталима је договорио да треба што више изазивати Србе да гађају циљеве по граду не би ли до интервенције ипак дошло. Наредили су Јуки Празини да монтира на камионе и џипове митраљезе и минобацаче 84 мм (мањег калибра) и да њима гађа из круга болнице или са прометних раскрсница – наставља сведок.

– Сценарио је увек био исти. Затворили би раскрсницу десетак минута и пуцали са камиона на српске положаје, па би се онда повукли пустивши раскрсницу у промет. Тада се гинуло јер су Срби узвраћали – три гранате за једну.

Некадашњи пратилац муслиманског лидера, слушао је и гледао, вели бар три пута, како Алија наређује Јуки Празини да што више изазива Србе.

Био је присутан, у два наврата када је то исто наређивао Празинином наследнику Кериму Лучаревићу. Покојни председник Босне није крио од најближих сарадника да за њега у стварању босанске државе „ниједна жртва није велика“. Како даље наводи сведок, „чишћење“ центра града од Срба био је „државни посао“ већ у мају 1992. Јединица „Бисери“ имала је задатак да спречи сваки ризик да из неког стана у вишеспратницама у околини неко угрози Изетбеговића и они су били ти који су „чешљали“околне солитере.

– После гранатирања Алијиног стана, решено је да се пресели у подрум Централне банке. Пре тога требало је проверити све станове из којих је могло да се пуца на улицу у којој је улаз у подрум. Насеље које је имало поглед на ту уличицу зове се „Сунце“ и било је изграђено за високе официре ЈНА. И ја сам учествовао у претресу станова – прича даље он.

Под оправдањем да војне станове „штите од пљачкаша“, „Бисери“ су све вредне ствари из зграда попљачкали и пребацили у базу. Било је много злата и вредне робе, четрдесетак скупоцених бунди. У домовима су затекли „пар старијих“ људи, али нису их дирали. Матрица за злочине направљена је нешто касније.

– Отприлике наши су договарили да пошаљу неког да наводно пуца снајпером са зграде по граду – објашњава сведок.

– Тада би у солитер улетали „специјалци“ и ишли од српског стана до српског стана. Некада би приводили „осумњичене“ а некада су их једноставно бацали са кровова. Тако је то чишћено! Наивно сам мислио да ће после рата свако одоговарати за оно за шта је крив. Када су ухапсили генерала Сефера Халиловића, Насера Орића и још двојицу–тројицу, рекох, дошло је то време. А они их у Хагу све ослободише. Вратише се ови, гори и црњи. Гледао сам то уз кафу у кафани „Код Јеле и Беге“ у Хаџићима и ту ми се смучило. Одлучио сам да сведочим – прича овај човек.

КW-568 се сећа сусрета са Београдом кроз смех. Бруно Векарић, кога је тражио у Тужилаштву за ратне злочине у намери да се јави да сведочи, није се удостојио ни да га прими у канцеларији. Поручио му је да напише што зна и остави на писарници а он ће му јавити да ли је потребан.

– Где да напишем да станујем. У парку? И, одох у Палату правде, кад тамо исто. Уђем у праву адвокатску канцеларију и питам зна ли ико где ради Горан Петронијевић. Њега сам једино знао. Човек ме упути уз речи: Где си досад, похапсише пола Србије!

Свеска и 50 евра

Адвокат Горан Петронијевић каже да ни он није одмах поверовао човеку из Сарајева већ му је дао свеску и 50 евра да „преспава“ пишући о чему хоће да говори.

– Прво смо га ми водили на полиграф а онда је прошао полицијски и после су га и у Хагу стављали на машину – говори адвокат.- Најгоре је било на суђењу Младићу. Судија Ори је два сата узалуд покушао да га дискредитује. Нашли су решење за његово сведочење тако што су искључили јавност.

У Бисерима били и Сидран и Хаџиабдић

Алијином јединицом „Бисери“ командовао је Харис Луковац, предратни специјалац. Бројала је око 120 људи од којих су 80 њих били зарад обезбеђења председника и зграда владе а остали као „гузоњини синови“.

– Међу „Гузоњиним“ синовима били су и Абдулах Сидран, фудбалер и тренер Хаџиабдић и други који су имали баш јаку везу. „Бисери“ су били елита, увек са добром кухињом а било је и попљачканог пића. Абдулах Сидран је био користан. Играо је шах са нама – уз осмех је испричао КW-568.