Глас Српске, 13. 4. 2024, Исповијест Србина из Сребренице: Оштрио је нож и пријетио да ће прво клати дјецу

Сребреничанин Брано Вучетић Фото: Глас Српске

Имао је само 9 година када су његову породичну кућу напали сребренички муслимани.

У бруталном масакру војника Насера Орића, убијени су му отац и старији брат који је имао 17 година. Њега су рањеног са 30 гелера у тијелу оставили у животу и одвели у логор, где је трпио свакодневно насиље.

Брано Вучетић у својој болној исповијести испричао је шта је све преживио он и цијели српски народ на подручју Сребренице у ратним годинама.

„Ова трагедија у мом животу се десила почетком рата 1992. године. Имао сам само 9 година када сам изгубио мајку која је била у посјети мојој баки која је била у селу само 7 километара удаљеном од нашег. У том комбију којим је ишла, било је 15 цивила. Направљена је засједа у којој су убили 8 цивила, међу којима је била моја мајка. То је било 16. септембра 1992. године“, започиње своју болну исповијест Вучетић.

Међутим, ова страшна трагедија није била крај његове патње. Напротив, била је само њен почетак.

Након само три мјесеца, 15. децембра исте године дојучерашње комшије, а сада крвници Насера Орића му убијају оца Радована и брата Миленка, који је имао само 17 година.

„Ја сам у том тренутку имао 9 година и ишао сам у основну школу у коју ме је брат стално, чамцем, пребацивао. У мом селу је било претежно српско становништво, а војници Насера Орића су нас опколили са свих страна. Мој брат у тренутку када је убијен, није имао оружје, нити је био легитимна војна мета“, рекао је Вучетић.

Вучетић је испричао којим чудом и у којим мукама је он успио да остане жив.

„Мој брат је схватио да се тог дана не дешава класичан напад као прије и успио је да ме пребаци у двориште сусједне куће. У тој кући су биле моја комшиница са кћерком и бебом од 7 мјесеци и њена мајка. Када су све побили у двориштима, онда су опколили нашу кућу и дозивали нас да се предамо. Када смо се оглушили у њихову наредбу, један од војника је запријетио ријечима „да ће нас четнике ухватити и да ће да нас закољу, запалити живе и набити на ражањ“. Дјеца су вриштала, а ми смо ушли у једну просторију и спаковали ствари за бебу, надајући се да ћемо изаћи без икаквих посљедица. Нажалост, један од војника је бацио бомбу на кућу. Та бомба је експлодирала, мене и комшиницу Миру Филиповић је ранила. Успјели смо да дођемо до тавана и да покушамо се сакрити од хорди Насера Орића који су хтјели да нас убију“, рекао је Вучетић и додао:

„Када су мислили да нема никога живог у кући, војници су се попели горе и пронашли су нас. Ја нисам могао да сиђем сам, већ ме је један од војника спустио и бацио на кревет. Завезали су нас, а беба и мала Оливера су плакали. Један од војника је оштрио нож пред нама и говорио како ће прво заклати дјецу, па остале. Једина срећа у несрећи је, што је један од војника био школски друг комшинице Мире, који је наредио да нас одвежу“, рекао је Вучетић.

Он се присјећа који је хорор затекао када су изашли из куће и када је видио свог мртвог брата.

„Видио сам свога брата који је био наслоњен на ограду и то ми је било јако тешко. Кренуо сам ка њему, али ме је један војник бацио преко рамена. Ставили су нас у једну кућу, гдје смо сачекали мрак како би нас пребацили у дио под контролом муслимана у Сребреници“, рекао је Вучетић.

Вучетић је испричао да је након свега, тако тешко рањен, без икакве медицинске помоћи послат у заробљеништво у коме је провео више од 50 дана уз свакодневно мучење, преноси „Бањалука-24″.

На крају је размијењен, а и данас живи у Сребреници и са зебњом срцу, немирним духом и стегнутим грудима чека да чује да ли ће они који су му побили све резолуцијом о Сребреници бити амнестирани, а он који је остао без свега бити окарактерисан као геноцидан.