Андрија Артуковић хрватски министар НДХ Фото: Mitropolija.com
Загреб – Министар унутрашњих послова Независне Државе Хрватске Андрија Артуковић је 13. маја 1941. године прописао “Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред”, чиме је ван закона стављено око два милиона Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома.
Та наредба искоришћена је као правни основ за геноцид који је услиједио, а на основу ње Срби су прогањани, убијани, прекрштавани и протјеривани.
Отворен је концентрациони логор Јасеновац, људи су убијани без суђења и бацани у јаме.
Кажњавани су сви за које је сматрано да би на било који начин могли сметати новој власти. У Загребу је дјеловао Ванредни народни суд, а убрзо су такви судови почели да раде и у осталим већим мјестима НДХ.
Довољно је било да човјек каже нешто против поглавника Анте Павелића или новоуспостављене усташке државе, па да га пред судом оптуже за велеиздају.
Када би неки усташа пожелио српску или јеврејску продавницу, једноставно би оптужио за саботажу њеног власника, који би затим био осуђен пред Ванредним народним судом.
Усташе су основале и Покретни пријеки суд у Загребу, а потом у окупираној Бањалуци, Бихаћу, Брчком и Дервенти. Ти судови послали су многе у смрт или на дугогодишње робије, али је највећи број оних којима уопште није суђено, већ су само ликвидирани.
Њемачки подаци говоре да је на територији НДХ, којој је 1941. године било припојено данашње подручје БиХ и неки дијелови Србије, од укупно 5.655.750 становника, било 2.993.335 или 52 одсто римокатолика, 1.809.613 православних или 31,99 одсто, 772.794 муслимана или 12,78 одсто, те 32.372 Јевреја.
Њемачки прорачун је за основу узимао југословенски попис становништва од 31. марта 1931. године, којем је додат природни прираштај.
Усташки пројекат ексклузивистичке хрватске националне државе искључивао је Србе, Јевреје и Роме до биолошког истребљења. Колики је био погром над Србима управо у првој години усташке владавине говоре подаци о страдањима цивила 1941. у односу на укупне цивилне жртве у усташким котарима за вријеме цијелог рата 1941-1945.
У котарима Кореница и Удбина страдало је 44 одсто од укупног броја, котару Двор 12 одсто, котару Војнић 19 одсто, котару Глина 26 одсто, котару Доњи Лапац 64 одсто, котару Вргинмост 60 одсто, котару Грачац 61 одсто, котарима Госпић и Перушић 68 одсто, те котарима Слуњ и Вељун 33 одсто.
Друга стратешка полуга “коначног рјешења српског питања” у НДХ била су прекрштавања Срба у римокатоличку или гркокатоличку вјеру.
Прекрштавања су имала за циљ асимилацију српског православног становништва, односно, како су усташе говориле, њихово “враћање вјери отаца”.
Прекрштавања су била најмасовнија у другој половини 1941. и у првој половини 1942. године.
До почетка 1942. године, у нешто више од шест мјесеци рата, са православне на римокатоличку и гркокатоличку вјеру, под притиском и пријетњама смрћу, прешло је, према највећем броју података, око 100.000 православних Срба.
Суђење
Андрија Артуковић је био један од најодговорнијих усташких функционера за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, који данас многи историчари и десничари у Хрватској настоје да негирају. Многобројни правници и историчари сматрају да је Артуковићево суђење југословенска држава обавила невољно и са намјером да се не улази у размјере злочина.
