Глас Српске, 15. 9. 2024, Драженко Ђуровић: Данас усташа, сутра партизан, прекосутра опет усташа – Политички односи у БиХ: 1945 – 1958 (1)

Тито и чланови Врховног шаба (агенти Аграма и Берлина) у Дрвару 1944. Фото: Википедија

Након вишедеценијског лутања у везо са питањем државно-територијалне организације БиХ, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је током Другог свјетског рата у остваривању „оружаног братства“ њених народа видјела основу око које ће у будућности градити њихов заједнички живот.

Вођени идеологијом интернационализма, југословенски комунисти су од почетка устанка истрајавали у покушају развијања „борбеног јединства“ бх. народа, да би у „огњу заједничке борбе“, како су говорили, била створена „братска заједница“ Срба, Хрвата и муслимана. Партија је у јесен 1943. потврдила и кроз основане органе власти и донесена документа артикулисала кључне ставове о националном питању и темељима устројства БиХ. Усвојена су акта Другог засједања Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и Првог засједања Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења БиХ (ЗАВНОБиХ) према којим је конституисана као равноправна јединица федеративне Југославије која није „ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, него и српска, и хрватска, и муслиманска“. Као основ на којем је темељен њен положај и будући заједнички живот њених народа, у кључна документа бх. државности ушле су ратне идеје КПЈ: да се „у пламену народноослободилачке борбе бришу трагови злосрећне прошлости и ствара неразрушиво братство народа БиХ“.

ХРВАТСКО ЦВИЈЕЋЕ

Међутим, од самог почетка оружаног устанка неравномјерно учешће бх. народа у Народноослободилачком покрету (НОП) ометало је реализацију концепта изградње „збратимљене“ федералне БиХ на темељима „заједничке оружане борбе“. Иако је борба за физичку егзистенцију била главни покретач српских сељачких маса ка НОП-у, а политички програм комуниста неријетко несхватљив и тешко разумљив, Срби су од свих бх. народа најбрже и најшире прихватили партизански покрет, чинећи његову суштинску авангарду.

С друге стране, хрватска друштвено-политичка елита, као и доминантан дио осталог бх. хрватског становништва, дочекали су формирање Независне Државе Хрватске (НДХ) као остварење сна о независној држави. Насупрот томе, партиципација Хрвата у НОП-у био је за КПЈ један од најкрупнијих ратних, али и поратних политичких проблема. Муслимани су, такође, радије ступали у усташке него у партизанске војне јединице. Такво расположење подстицало је дјеловање усташке пропаганде да су муслимани „цвијеће хрватског народа“, али и утицај високих службеника Исламске вјерске заједнице, једног броја интелектуалаца и значајног дијела функционера Југословенске муслиманске организације који су према усташкој држави заузели лојалан став и у органима власти НДХ обављали високе функције.

ПОКРИЋЕ ЗА ПОЛИТИКУ

КПЈ је управо од јесени 1943. године интензивирао политичко-пропагандни рад на терену, настојећи да уједначи националну заступљеност у партизанским јединицама и обезбиједи „покриће“ за своју политику. Наруку су му ишла ратна дешавања у свијету – капитулација Италије, порази Њемачке на Источном фронту и у Африци, али и у сјевероисточној Босни, гдје је у руке НОП-а пала Тузла.

Ти догађаји наговјештавали су коначан исход рата, што је међу савезницима Трећег рајха на простору БиХ све више иницирало прагматична размишљања. Ослобођење Тузле октобра 1943. је у појединим документима партијске провенијенције представљено као изузетно значајно за јачање националне уједначености у партизанима. Ипак, за осјетнији помак у том погледу симболичан је био број Хрвата из насеља око Тузле који су након ослобођења града пришли НОП-у. Није пуно помогло ни оснивање Прве босанске хрватске бригаде, војне формације са хрватским националним предзнаком.

Дио политичке тактике КПЈ био је да увођењем у партизанске редове и указивањем високог повјерења „виђенијим“ муслиманима, официрима и чиновницима блиским НДХ, као и командантима пронацистичких аутономистичких муслиманских милиција, придобије муслиманске масе на своју страну и на терену реализује идеолошко-политичку замисао „братства и заједничке оружане борбе“. Али, како наводи историчар Енвер Реџић, међу муслиманским најистакнутијим људима је у вријеме ратне неизвјесности провијавало мишљење да је најбоље држати се неодређеног става како би се могло „приступити и у један и у други табор“.

Управо је са наговјештајем ратног исхода, од јесени 1943. године, почело масовније ступање муслимана у партизане. Сликовита парадигма је домобрански пуковник Сулејман Филиповић, који се недуго након ослобођења Тузле прикључио НОП-у. Иако је све до јесени 1943. био старјешина редовних оружаних снага НДХ, као вијећник АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а учествовао је у конституисању „збратимљене“ федералне БиХ и федеративне Југославије, а формирањем прве Владе Демократске Федеративне Југославије, марта 1945, повјерен му је ресор Министарства шумарства. При ангажовању дојучерашњег непријатељског официра на овако високу државну функцију КПЈ се првенствено руководио политичким прагматизмом и потребом, што је, према појединим изворима, био и Филиповићев мотив „промјене дреса“.

ОКРЕТАЊЕ

Спровођење поменуте тактике КПЈ је, међутим, врло брзо показало стварно држање појединих муслиманских првака. Иако им је након веома кратког времена проведеног у партизанима омогућено учешће у раду и високе позиције у конститутивним органима нове државе, поново су се окренули против политике КПЈ и својим држањем муслиманско становништво удаљавали од НОП-а.

У рату компромитовани поджупан из Фојнице Мухамед Суџука је послије само нешто више од мјесец дана проведених у редовима НОП-а изабран за вијећника ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а, те за члана Президијума, односно Предсједништва оба ова висока тијела. Осим тога, био је укључен и у пропаганду промовисања „збратимљене“ федералне БиХ, али то му није сметало да се, како стоји у документима ЗАВНОБиХ-а, поново повеже са „непријатељским елементом“.

Расим Кршлак, бивши службеник усташке државе у Власеници, је изабран у Окружни народноослободилачки одбор, а послије и за члана ЗАВНОБиХ-а, али се након што је био учесник и Другог засједања овог тијела, вођен опортунистичким прилагођавањем ситуацији, поново приклонио усташама и постао „котарски предстојник“ у Бихаћу.

Командант аутономистичке Муслиманске легије Исмет Бекташевић НОП-у је приступио половином октобра 1943. Одмах је биран за вијећника ЗАВНОБиХ-а и члана његовог Предсједништва, а касније и за члана АВНОЈ-а. Након што је учествовао у конституисању Босне и Херцеговине као федералне јединице, већ у децембру 1943. поново је „промијенио страну“ и обновио сарадњу са „окупатором и усташама“. Као њихов сарадник осуђен је и стријељан од стране партизана 1945.

Иако је „заједничка оружана борба“ из политичке потребе апострофирана на најважнијим мјестима и документима, било је евидентно да то није општа карактеристика партизанског покрета, а стварно стање је озбиљно проблематизовало темељно начело „збратимљене“, ЗАВНОБиХ-овске и АВНОЈ-евске БиХ. Омасовљавање и уравнотежавање „борбеног јединства“ народа БиХ је за КПЈ и даље био један од главних политичких проблема. Чак су се и са говорнице Првог засједања ЗАВНОБиХ-а чула отворена мишљења појединих угледних вијећника, као што су Родољуб Чолаковић и Хамдија Ћемерлић, да је активно учешће Хрвата и муслимана у народноослободилачкој борби и даље доста слабо.

 
ПУЦАРЕВ РЕФЕРАТ

На Другом засједању ЗАВНОБиХ-а, крајем јуна и почетком јула 1944. године, потврђена је државност БиХ у оквирима Демократске Федеративне Југославије. Иако је таква одлука била искључиво воља КПЈ, демагошки је закључено да је БиХ на темељу права на „самоопредјељење и вољом својих народа“ постала федерална јединица, равноправна са осталим у Југославији.

Осим тога, на овој сједници било је ријечи о природи народноослободилачке борбе и карактеру успостављене бх. државности. С тим у вези, у центру пажње био је Ђуро Пуцар Стари. Овај међуратни члан КПЈ, револуционар и првоборац, Србин из Босанског Грахова, је прочитао свој реферат у којем је, између осталог, писало: да српски народ у БиХ сноси највеће терете рата и предњачи у борби против окупатора; да је у годинама борбе он „васпитао и издигао своју демократску свијест“ и да је пружио братску руку као и оружану заштиту муслиманима и Хрватима; да српски народ није само носилац братства и јединства него да он предњачи и у „изградњи бх. државности“, те да такве улоге српског народа треба да буду свјесне и муслиманске и хрватске масе. Пуцарев реферат био је још један „глас“ из редова саме партије који је потврдио проблематичност „оружаног братства“ бх. народа. Тај проблем није превазиђен до краја рата, што је компромитовало, на том принципу донесену, одлуку о успостављању БиХ као федералне јединице Југославије. Она је, према интернационалистичкој визији комуниста, конституисана као и српска и хрватска и муслиманска, док је „заједничка оружана борба“ доминантно била српска, што ју је од настанка оптерећивало бременом противрјечности.

Др Драженко Ђуровић, Филозофски факултет у Источном Сарајеву