Глас Српске, 16. 2. 2025, Данило Илић, спона свих генерација младобосанаца

Данило Илић (фотографија снимљена у затвору) Фото: Глас Српске, архивска фотографија

Овог мјесеца навршило се 110 година од погубљења Данила Илића, Вељка Чубриловића и Михајла – Мишка Јовановића, тројице припадника „Младе Босне“ и учесникâ Сарајевског атентата.

Тројица мученика, противно законима Аустроугарске, тајно су сахрањена да њихови гробови не би постали мјеста ходочашћа и подстицала народ да их слави као јунаке.

Мане Крнић, професор цртања у Учитељској школи, тражећи пејзаже за сликање, у близини села Нахорева, од сељака је сазнао да је један младић из млина у којем је преспавао у ноћи између 3. и 4. фебруара 1915. године видио полицајце како копају раке. Послије Првог свјетског рата Крнић је о овоме обавијестио власти. Њихове кости су пренесене у заједничку гробницу младобосанаца на кошевском гробљу. Од 1939. године почивају заједно са осталим видовданским херојима у крипти капеле видовданских хероја на Кошеву.

Данило Илић, учитељ, публициста, преводилац, револуционар, рођен је у Сарајеву 27. јула 1889. године. Његов отац Илија био је обућар и умро је када је Данилу било пет година. Живио је са мајком Стојом која је зарађивала за живот перући веш богатијим породицама, а касније је своју кућу у улици Опркањ бр. 3 претворила у пансион и издавала собе ђацима.

Улица Опркањ налази се у језгру Башчаршије. Од 1921. па све до деведесетих носила је назив Данила Илића, када јој је враћен назив Опркањ.

Хаџија

Илић је послије Српске основне школе завршио Нижу трговачку школу 1905. године. Није могао да нађе запослење па је радио као продавац новина, шаптач у путујућем позоришту и туцао је камен по каменоломима. Ови тешки послови нарушили су му здравље. Добио је државну стипендију и уписао се у Учитељску школу, коју је завршио 1912. године. По завршетку школе Данило Илић је намјештен у Автовцу код Гацка, гдје је радио два мјесеца, одакле је премјештен у Фочу. Ту је био мјесец дана, па се вратио у Сарајево. У служби Српске народне банке радио је пет мјесеци.

У јуну 1913. године Илић је на позив Владимира Гаћиновића, револуционарног идеолога „Младе Босне“, отишао у Швајцарску с пасошем фарбарског радника Илије Судара. Пошто није имао довољно новца за превоз, највећи дио пута је препјешачио. У Швајцарској се срео са Гаћиновићем и са неколико руских револуционара. Након повратка из Швајцарске, а на вијест о избијању Другог балканског рата, Илић је пјешице отишао у Србију, гдје је као добровољац радио као болничар у болници у Велесу, гдје су били смјештени српски рањеници обољели од тифуса. Након завршетка рата вратио се у Сарајево. Тада је добио надимак Хаџија, јер је пријатељима причао о свом путу у Швајцарску и Србију.

Познат као оштар критичар социјалдемократске партије због запостављања националног питања и конзервативне организације, сматрао је да су основне идеје социјализма, за које је сматрао да подразумијевају и право народа на самоопредјељење, толико искривљене да вође социјалдемократије у Босни и Херцеговини само што не говоре „да смо ми Босанци срећни што смо колонија“. Са Јовом Шмитраном је маја 1914. године покренуо раднички недјељник „Звоно“ у чијем је геслу сажео свој став о слободи: „Преко националног ослобођења свеопштем ослобођењу“.

Пред Први свјетски рат бавио се преводилачким послом. Превео је: „Пламено срце“ и „Поздрав ослобођеном човјечанству“ Максима Горког, „Париска комуна и идеја државе“ Михаила Бакуњина, „Лаж парламентаризма“ Пјера Рамуса Рамија, „У тамну даљину“ Л. Андрејева, „Мисли о умјетности и критици“ Оскара Вајлда. Превод „Милост Писмо госпође Дифрез господину Јакову де Лалоб“ нађен је међу конфискованим књигама које су враћене мајци послије његовог погубљења. Сви Илићеви преводи, два писма мајци из тамнице, неколико биографских радова о њему и пјесма Алексе Шантића „Данилу Илићу и његовим друговима“ штампани су у „Споменици Данилу Илићу“ коју су припремили његови преживјели пријатељи 1922. године

Са Гаврилом Принципом упознао се у јесен 1907. године, када је овај изнајмио собу код његове мајке да би похађао Нижу трговачку школу у Сарајеву. Обојица су вољели да читају, па су их повезале књиге и заједничке идеје револуционара. Судбина је одредила да се ова два човјека сретну и постану пријатељи да би запалили читав свијет својим дјелом.

Млади учитељ Илић, спона између свих генерација младобосанаца, вођен жељом за правдом и слободом, узео је најтежи крст, да буде у исто вријеме убица и жртва, судија и мученик. Технички организатор Сарајевског атентата је у дане пред Видовдан хтио да одустане сумњајући у сврсисходност политичких убистава. Мислио је да од атентата неће бити користи, јер није изабран најбољи моменат. О томе је расправљао са Принципом који није хтио да одустане. Пошто Илић није хтио да остави пријатеље, наставио је са техничким припремама за атентат. Док су Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Недељко Чабриновић набавили оружје у Београду и враћали се за Сарајево, Илић је регрутовао још тројицу учесника атентата: Мехамеда Мехмедбашића, Васу Чубриловића и Цвјетка Поповића. Осим организовања атентата, Илић је донио оружје (пиштоље и бомбе) из Тузле од Мишка Јовановића и подијелио га шесторици завјереника уочи самог атентата.

Сарајево: Суђење Гаврилу Принципу (у средини првог реда) и Младобосанцима (слева Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Г. Принцип, Данило Илић и Мишко Јовановић), 12. октобар 1914. Фото: Wikimedia Commons, Birinci Dünya Harbi Çıkıyor, архивска фотографија

Достојанство

У Босанској пошти објављен је план кретања Франца Фердинанда с намјером да што више људи изађе на улице и поздрави надвојводу. На основу овог плана Илић је са Принципом разрадио детаљан план за извршење атентата и распоредио атентаторе. Шест завјереника је подијељено у три групе на удаљености од 300 метара. План је био да прва група започне бацањем бомби, а у случају да промаши, на ред би дошла сљедећа група.

Данило Илић је ухапшен на дан атентата послијеподне у својој кући. На суду је тврдио да Србија није крива за наоружавање атентатора и да би она спријечила акцију младобосанаца да је знала за њу. Осуда учесника у Сарајевском атентату проглашена је 28. октобра 1914. године. Данило Илић, Вељко Чубриловић и Михајло – Мишко Јовановић осуђени су на казну смрти. Погубљење је извршено између девет и десет часова у сарајевском гарнизону у Сарајеву 3. фебруара 1915. године. Од тројице осуђених, Илић је објешен посљедњи. До пред саму смрт се држао достојанствено, што је забиљежио и један бечки лист: „Уочи извршења казне, нарочито се истицао мирним и стоичким држањем осуђени учитељ Илић“. Државни џелат Алојз Зајфрид, који је извршио пресуду, тврдио је да храбријих и мирнијих делинквената у својој пракси није видио.

Илић је био висок растом, прилично развијен, дугуљаста лица са јако изразитим цртама, које су одавале човјека јаких осјећања и патњи, бљедолика лица, великих, крупних и туробних очију. По тврдњама историчарâ Сарајевског атентата, носио је увијек црну машну да би га подсјећала на пролазност живота. Од уписа у Учитељску школу био је васпитач својих другова покренувши их на борбу и рад, на дужност и пожртвовање. Данило је вјеровао да све што се ради треба да се ради за друге, за општу ствар. Од ријечи је прелазио на дјела преко којих је отишао у бесмртност. Данило Илић је један од младобосанаца који су живот дали на жртвенику српске слободе.

Интересантно за Илића као и за већину младобосанаца је да нису пили алкохол нити ступали у сексуалне односе. За Илића је владало мишљење да избјегава жене, али је једној дјевојци, која је радила у једној сарајевској посластичарници у коју је често свраћао, поклањао цвијеће, дописнице и књиге.

Данилу Илићу и његовим друговима

Соколи сиви! Ви бесте олује
Што носе вести сунчанијех дана,
Где ћемо једном слушати славује
У гордом цвету завичајних грана.
С Висина ваших слетели су бели
Ангели, свуда трубама да јаве:
Недеље светле и видике плаве
И у храм братства скупе народ цели.
Из ваших срца – из вулкана живих,
Избише ватре велике и лепе,
К’о зора рана сврх тимора сивих.
И сва се срца огрејаше бона,
И у тамнице студене и слепе
Слепрша песма Спасовданских звона.

Алекса Шантић

Алекса П. Будаковић