Глас Српске, 16. 3. 2024, Досије „Косово“ Дан када су горјели вијекови [Фото]

Погром на Косову и Метохији марта 2004, колаж Фото: Епархија рашко-призренска

Погром, односно незапамћено насиље над српским народом на Косову и Метохији, који се десио 17. и 18. марта 2004. године, никада није ни престао и оно се и данас спроводи, много перфидније и подмуклије.

Каже ово за Глас Српске историчар Александар Раковић поводом 20. годишњице догађаја у којем је на просторима КиМ, од стране албанских екстремиста извршен погром у којем је страдало најмање 19 српских цивила који су убијени на својим кућним праговима, спаљено 35 православних светиња, међу којима и 19 споменика културе првог реда, протјерано и трајно расељено 4.000 Срба те етнички очишћено шест градова и девет села. Према ријечима Раковића, ради се о некажњеном злочину, али касније “награђеном” од стране западне међународне политике. Како тада, тако и сада, како каже, циљ је да се читав српски народ натјера да се исели са КиМ и сведе на један фолклорни елемент.

– То се и сада види на примеру протеривања динара из платног промета са КиМ, мењања ћириличних табли, али и отимања српске културне баштине. Користе сваку прилику да истерају српски идентитет са КиМ, а то раде тако што свакодневни живот Срба чине све неподношљивијим и тежим – каже Раковић, додајући како међународна заједница то већ толерише пуних 20 година те све остаје на ријечима, али не и не дјелима.

Икона Христоса после спаљивања цркве Св. Николе у Косовом Пољу Фото: Архива, 2004.

Професор из Косовске Митровице Владан Виријевић сматра да се све што се десило тог марта 2004. године, односно што је претходило и створило једно плодно тло за стравични погром српског народа са КиМ, у историјском смислу може упоређивати и може мјерити са Вартеломејском ноћи из 1572. године, са Ноћи дугих ножева у нацистичкој Њемачкој 1938. или са далеко трагичнијом, по обиму разарања и страдања, Кристалном ноћи. Наводи како су ти црни дани за српски народ били посљедица клијања једног сјемена и реализацији једног процеса који није ад хок момента или тренутка.

Истина о страдању

На ово указује и помоћник директора Канцеларије за КиМ Милена Парлић, истичући да је дошло вријеме да представници међународне заједнице изврше притисак на представнике привремених институција у Приштини и коначно пред лице правде изведу оне који су починили злочине над српским народом. Сматра да они бар толико дугују српским жртвама и њиховим породицама те је истакла да је ово прилика за подсјећање „да у данима када су горјели вијекови“, нико од представника међународних снага, оних који су били надлежни да осигурају мир није учинио ништа да се чује о истини и страдању српског народа.

– Чинили су све да истина буде заташкана, али зато смо сви ми живи сведоци овог страдалништва и у обавези смо да негујемо културу сећања, како због жртава, тако и спаљених домова који нису дочекали осмехе нових генерација, због спаљених манастира и цркава, спаљених векова – поручила је Парлићева.

Историчар Марко Марковић каже да се ради о болној теми, осјетљивој за све Србе, а посебно за оне који су мартовски погром брутално доживјели.

– Ако кренемо са севера централног Косова можемо увидети да је у том погрому у Приштини нестало и оно мало српског живота у том граду. Страдала је црква Светог Николе и страдала је зграда Ју програма где су живели Срби. Поред Приштине у великој мери страдало је и суседно Косово Поље, где је поред српских домова спаљена српска школа, црква, болница. У таквој ситуацији када вам неко спали цркву, болницу, школу, какву вам поруку шаље. Не смемо заборавити ни централно Косово, страдање Липљана и Липљанаца, али и страдање људи у Бресју и поготово у Чаглавици, која је била епицентар немилих дешавања – каже Марковић.

Убијане су и „српске“ домаће животиње, погото свиње чијим називом (шкије, Shkije, Shkje) Шиптари и иначе називају Србе Фото: Архива, 2004.

Наглашава да је ово био напад на цјелокупну српску заједницу, јер је уништавано све оно што има било какве везе са Србима: горјеле су цркве и манастири, запаљене су школе, болнице, библиотеке, разаране су куће и домови, поломљени су бројни гробови, убијане су домаће животиње и оно што је најстрашније убијени су и претучени људи. Порука је била сасвим јасна. Поред жеље да Срба више нама на КиМ, Албанци су жељели да ријеше и питање своје независности.

– И то је оно што је најтрагичније и најболније. Све то разарање, вандализам, тај терор и злочин, уместо да донесе казну, донио је награду. Само четири године после поједине земље признале су Косово. После тога више није било разговора о статусу Срба – додаје Марковић.

Иначе овим дешавањима на КиМ 17. марта 2004. претходила је оптужба, односно тврдња која никада није доказана, да су Срби криви за утапање тројице албанских дјечака у ријеци Ибар, које се догодило дан раније. И међународна истрага коју је покренуо УНМИК није могла то да докаже. Лавина лажи је покренута, изманипулисана маса изашла је на улице и 17. марта запаљено је Косово. По процјенама међународних организација, између 50.000 и 70.000 Албанаца је тога дана било на улицама Косовске Митровице, Чаглавице, Призрена, Косова Поља, Урошевца, Пећи, Гњилана, Приштине… Горјело је цијело Косово и Метохија. Нереди су настављени и 18. марта, када су горјели Обилић, село Свињаре, манастир Девич… У Призрену је запаљено све оно што је представљало Српску православну цркву: запаљена је зграде Богословије, запаљена је црква Светог Ђорђа, епархијски двор, горио је тога дана и манастир Светих архангела, који се налази у непосредној близини Призрена. Тада је у Призрену запаљена и цркве Богородице Љевишке из 13. вијека, црква коју је УНЕСКО уврстио на листу културне баштине.

Мартовски погром 2004, село Свињаре Фото: Архива, 2004.

Жртве

Неколико хиљада Албанаца кренуло је из Приштине ка Чаглавици, првом већем српском селу. Ријешени су били да Србе из тога села протјерају, стратешки им је била важна Чаглавица.

У Косовској Митровици Албанци су пробали да пређу мост на Ибру и да дођу до сјеверног дијела града. У свом стану, који се налазио у близини Ибра, од снајперске ватре страдала је Јана Тучев, а на улици у близини моста од пушчаног метка настрадао је Боривоје Спасојевић. У Косову Пољу пронађено је угљенисано тијело Златибора Трајковића, у Липљану је испред своје куће убијен Ненад Весић, а у Гњилану је на смрт претучен Слободан Перић, његова мајка је од задобијених повреда убрзо преминула. У згради Богословије у Призрену убијен је Драган Недељковић. Испред куће у селу Драјковце у близини Штрпца убијени су и отац и син Добри и Борко Столић. Иако је форензичком анализом утврђено да су Столићи убијени из пушке која је припадала полицајцу косовске полиције, нико никада није одговарао за овај злочин. Судске пресуде и правда обесмишљене су погрешним оптужницама, застаривањем случаја, одустајањем сведока или мијењањем исказа. У више од 60 одсто случајева – затворске казне, које су косовски судови донијели, биле су условне казне.

Света земља

Швајцарски дневник Велтвохе, пишући о мартовском погрому 2004. године наводи да с правом постоји жива култура сјећања, јер су тада Срби немилосрдно убијани на КиМ и то само само зато што су Срби. Наводи како тада ни гробља нису поштеђена те да двадесет година касније, 200.000 расељених Срба живи ван јужне српске покрајине. Овај магазин даље наводи да је посебно трагично што су се на удару нашле и цркве и манастири, уз опаску да је Косово света земља за Српску православну цркву.

Вељко Зељковић