Глас Српске, 2. 12. 2018, Осаћански говор за Унескову листу

Радомиир Павловић: Приче наших Бањака Фото: bbglas.rs

Сребреница – Осаћански језик или изворно речено бањачки или дунђерски говор, који ће бити кандидован на Унескову репрезентативну листу нематеријалне баштине човјечанства, користили су градитељи-неимари /дунђери/ са подручја Осат у сребреничкој општини.

Према топониму Осат, и говор је именован као осаћански, иако су га неимари који су називани “бањацима” звали бањачки говор.

Подручје Осата у прошлом вијеку било је познато по врсним градитељима-дунђерима и специфчним градитељским подухватима о чему је писао и Иво Андрић у приповијетки “Осатичани”.

Бројне грађевине на подручју Србије, БиХ и Србије свједоче о њиховом умијећу.

Они су у прољеће напуштали своје породице и села и упућивали се у “печалбу”, идући на разне стране да би дошли до посла и градили, а у позну јесен су се враћали кућама.

Најчешће су пред јесен уговарали послове за идућу годину па су у прољеће циљано ишли у одређена мјеста, гдје су их “чекали” послови на изградњи кућа, вјерских и помоћних, али и других објеката.

Радећи разне, веома тешке и одговорне послове у непознатим срединама, “бањаци” су се користили посебним језиком односно говором и имали су потпуно другачије, тајне изразе којима су се међусобно споразумијевали, што њихови послодавци и становници тих мјеста нису могли разумјети.

“Бањаци” су љубоморно чували свој језик и чак ни њихове жене нису знале заначења ријечи и говора када су дунђери међусобно разговарали о неким питањима о којима јавност није требало да буде упозната.

Дакле, бањачки говор био је чисто мушки и скоро је изумро јер се број градитеља из Осата деценијама смањивао, многи су умрли, велики број је одселио у друге крајеве и баве се другим пословима.

Већи број их је настрадао у посљедњем рату, па је ово подручје остало скоро ненасељено, а неимарске куће су уништене јер су сва села у том подручју спаљена.

Бањаци су свој тајни говор користили у споразумијевању у печалби да би указали на неке проблеме, на евентуалне грешке у раду, на потребе, жеље и намјере, али и да предухитре одређене пријетње и опасности и преваре на које су наилазили.

Они су се споразумијевали тим језиком да их газда код којег су радили или неко ко им је сумњив не би разумио.

Примјер: “Ницкам фолињати чкоји чешљо” /Немој говорити, долази жандарм/.

Осаћански језик није имао своје писмо нити граматику и неке језичке норме. То је био говор малог броја људи из микро средине и језички стручњаци кажу да се не може говорити о језику него о локалном говору карактеристичном само за мушкарце који су се бавили грађевином, по чему је јединствен у свијету.

Овај говор је скоро изумро и мали број људи зна већи број ријечи и значења којим су се “бањаци” служили.

Према ријечима Радомира Павловића, аутора књиге “Приче наших бањака”, посљедњи прави познавалац осаћанског језика био је познати неимар из овог краја Јово Михајловић, који се упокојио прије извјесног времена.

Павловић истиче да су након рата у Скеланима одржана два научна скупа на којима се говорило о бањачком говору и јединствености осаћанске градње и говора.

“Са тих скупова покренута је иницијатива да се осаћански језик као оригинално, необично, изузетно нематеријално насљеђе упише на Унескову листу и заштити од изумирања. Након тих скупова написано је и неколико радова о том језику, животу и доживљајима осаћанских бањака”, подсјећа Павловић.

Он каже да је остало мало осаћанских неимара који познају бањачки говор, који називају и дунђерским, јер су се њиме користили нешколовани градитељи-неимари из Осата.

“Тим говором неимари су изражавали своје мишљење о домаћину и домаћици, о храни, истицали задовољство и незадовољство у односу са мјештанима и посебно послодавцима, коментарисали изглед жена и љубавне пожуде или чежњу…

Њим су указивали на пропусте у послу, на потребе и намјере и договарали како да се освете домаћину који их је малтертирао или им није плаћао по договору, те међусобно причали о другим потребама”, појашњава Павловић.

Он сматра да је потребно стручно приступити очувању бањачког језика као специфичном и јединственом нематеријалном добру овог краја, као и средњовјековних стећака и тврђава којима обилује подручје општине Сребреница.

“Са уписивањем осаћанског или бањачког језика на Унескову репрезентативну листу нематеријалне културне баштине скренуће се пажња и створити услови да се он заштити од изумирања”, сматра Павловић.

О настанку и развоју овог језика нема готово никаквих писаних трагова и сматра се да је он настао из нужде, развијао се и преносио с кољена на кољено као што се и неимарство преносило и практично учило и примјењивало.

Примјери бањачких израза и њихових значења на српском језику: фоле /новци/, ханован /гладан/, цкамно /ружно, рђаво/, трајца /торба/, шумулијер /крчмар, конобар/, бураћ /трбух/, буса /задњица/, вајза /дјевојка/, виза /вода/, анеж /јело/.

Руша /вино/, букуљче /теле/, галбан /дукат/, согањ /лук/, ташанче /јаје/, трањати /спавати/, тирита с фантаре /капа/, уснићи /бркови/, фантара /глава/, туз /со/, трем /човјек/, тремка /жена/.

– “Наханио сам пјевача, па ми се покачио бураћ” /Најео сам се пасуља, па ме заболио стомак/.
-” Ђе ти тажи трем?” /Гдје ти је човјек?/
– “Отремчити се” /Оженити се/.

Ово су само неки примјери осаћанских израза и реченица на бањачком језику који је у изумирању и који се увршатавањем на Унескову листу репрезентативне нематеријалне културне баштине настоји сачувати од нестајања.

У Сребреници се очекује да ће бањачки говор надживјети неимарску традицију Осаћана, која је већ нестала и да ће он подсјећати на вријеме када је Осат био изузетно насељен и када су стотине неимара из овог краја градили објекте широм бивше Југославије.

Почетком наредне године требало би да буду кандидована три нова елемента из Српске на Унескову листу, међу којима је осаћански језик коме пријети изумирање, Невесињска олимпијада и традиционални узгој коња липицанера.

На ову листу увршетен је Змијањски вез, а недавно и “Брање траве иве на Озрену” као нематеријално културно насљеђе из Српске.